Jutros se ja probudim ko turimtikitu i onak kroz šipražje prvih misli začuh kako curak curi curkom v kupaoni. Ondak krenem picnut štel lampicu da kad se stanem ne nagazim na cucke i kaj, zzz rikne mi i ona i napiči osigurač. Potom otom spustih se niz stube a tamo gle povenulo mi se obnoć drvo života koje mi je obdan davnijeh dana darovao svekar. I to nije sve? Tek lupim rajnglu s vodom da si skuham kavu kad ono šparhet ladan ko led. U taj čas iza leđa čuh: bruhmrhbruh. Okrenuh se krenuti zgrabiti elektrošoker ispod nahtkasla kad zaključih: šparhet je riknul, al ni frižideru ni baš dobro. Pogled na dvorište zatvorio je krug doživljaja. Masni, odbačeni škarnicli od bureka i piroški canjugica, kao posljedica jutarnje pauze dragog mi susjedstva, opapirnatili mi zelenu površinu, a u kutu, gdje će za koji tjedan procvasti japanska mi trešnja, točnije u njenom podnožju, u skutima vanzemaljskim bijeli se odbačeni i iskorišteni dnevni uložak bez krilaca. Skuham kavu, posrčem je, popljugam dvije tri i imam ga. Jingle. Nešto poput onog kojim nas snube svakodnevno na državnu sramotu da zovemo poradi trudionice u Petrovoj. I kaj sad? Da zovem Ninu Badrić i Danijelu Martinović da mi pjevaju za štel lampu, šparhet, frižider i da mi dojde Vinko Coce il Oliver pomest dvorište? Naravski, gdo sam ja da se uspoređujem s trudionicom jedne neovisne države u tranziciji koja samo što ha ha nije ušla u drugu trudionicu s obzirom da smo trenutno u predrađaoni kao vlasnici nenadjebivih trudova, a još nismo sigurni hoćemo li roditi zdravo dijete ili nas ipak tjera na nekaj drugo. Ženske koje su ponosne majke znat će o čemu zborim.
Elem ta nova i po svim marketinškim postavkama opetovana akcija izmamila u mene gnjev gnjevski. Prvo, zato kaj sam dosta ti ga puta rađala na raznolike načine. Hvala doktoru Ngumbwani što me prvi put sretno porodio, pa je sve kasnije išlo lakše osim uvjeta i pizdarija koje sam vrijedno zapisivala. Pozdrav i dalekoj Etiopiji i pokretu nesvrstanosti koji ondak biješe u zenitu. No, o tom potom. Al ovo s Petrovom na sramotu je nacije i Ante Bakutanovića. Koliko je on već istrkeljao love i naljuštio proračun za svoje smijurije i djetinjarije to smo stvarno nabrušeni na natalitetne smjernice mogli imati već deset ako li ne i pedeset luksuznih trudionica. Na sramotu države i grada vabe nas iskarikiranim televizijskim spotom na donacije ne srameći se konstatirati kako od dvajstprve prošlog stoljeća nitko pimpekom nije pomaknul da to ne zgleda tak. S jedne strane seremo kak je Zg metropola s druge strane seremo kak smo mala država i kak nemamo, pa nam moraju Gabica i Colonia pjevati kak zblajhana trudnica s velikim izrastom ne bi pjevušila žalopojku ko jebena stranka poslije bitke kod Stubice. Nemojte me jebat! Di je lova?! Di šuška?! Nadrkana sam ko napeta puška i ispucavam prijedloge: Nek posude od Maminjigosa. Il od onih tamburaša kaj im je Maminjigos daval po petsto eura (ondak sam prvi put vidla kak zgledi petsto eura). Il nek nam pomalo zemeju da ne znamo. To ionak delaju dobro, pomno, konstantno i uspješno. Ionak nam zimaju za sve moguće uključujući slivne vode na kaj odmah hračnem kad vidim uplatnicu jer mi krenu sline. Ja sam nazvala i donirala jedan poziv, jer sam upućena ne samo u Petrovu trudionicu neg i ostale s obzirom da sam rađala po celom gradu kak neki kvart ne bi ostal uvređen, al sam zgrožena pizdarijama ove vrste. Sramotno za jednu državicu čija kvazipolitička klikavela govori o potrebi opstanka. Možda da u toj Petrovoj pogledamo kako izgledaju prostorije u kojima se delaju abortusi? Hoćemo li i za preuređenje toga zvrckati. Ili su to već uredili poslije dvajstprve, al su se iste zlohale od pretjeranog korištenja.
Oj Hrvatsko moja mila i svi Hrvati koji su pošteni, marni, radišni, sjebani i prevareni, koji rade od jutra do mraka da barem donekle žive ko ljudi, i sve Hrvatice koje se istroše do četrdesete ko polovne lade pa im rikne imunitet, pa traže štelu di bi ih ponovno poštelali, oj Hrvatsko moja mila ti si moja trudionica, al zbog štetočina koje ti godinama sišu budućnost ne možeš se porodit već u globalu sve ispada sranje.
Ono, ne velim ja vama ne zvrckajte. Dapače! Kaj je tu je, jebiga. Već sutra bumo zvali za kupit novi vozni park Ivi i ekipi. Jer i auti se troše spomenuh koji redak više.
Nu tak za petak. Uz nadu kako će doista sve žene u potrebi dojti gore, u preuređeni dosadašnji šinteraj po dubokoj ljudskoj humanoj listi čekanja. U protivnom uzalud nam trud svirači.
Post je objavljen 01.02.2008. u 21:45 sati.