Nije me jako dugo bilo tu, znam..Jeste me zaboravili? Ja vas nisam.. Morate mi oprostit, nisam bila tu, nisam imala internet i neću još neko kraće vrijeme...Čitav život mi se zaokrenuo...
Naime....
Jednom sam pročitala negdi da ona vrata koja sa žudnjom gledamo jednostavno samo moramo otvorit, naći u sebi hrabrost i samo povući kvaku. To je najbitnije što trebamo napravit, kasnije će se sve samo od sebe posložit..
Pa ajde, pomislila sam, ajde da otvorim ta vrata...
I vjera mi se katkad gubi. Vjera u svijet, u ljude… Vidila sam svašta, doživjela svašta… I preispitujem se, gubim se katkad…
Ne sican se kada sam u zadnja dva mjeseca sjela i bila sama sa sobom da o svemu razmislim, o svim promjenama koje sam uvela u svoj zivot prosle godine. Nisam ni stigla razmišljati o svitu, sebi i simbolima
I kad sam zatvorila oči, od svih onih trenutaka, smisnih i onih tužnih, od smijeha do suza, sitila sam se sta me sinoc jako uznemirilo
Sinoć sam se uplašila smrti. Onako, došlo je to posve neočekivano, izazvano jednom posve običnom glupošću, a zapravo ako ću se hrabro prisjetit nisam je se dugo uplašila.
Bar ne kao sinoć.
I uspila sam zaspat.. Nekako.. Ali izjutra, negdje oko 5h ujutro, opet je krenilo. Upalila sam svitla, ali srce je neobično kucalo.
I znala sam da od sna te noći više ništa neće bit…
Ujutro sve izgleda kao probuđeno iz nekog sna. Nevino i čisto... Oprano od svake tuge, straha, ljutnje, bijesne riječi… I znam, znam da će s prvom zvonjavom telefona, žurbom, glasnom vikom i bukom sve u trenu nestati….Kad sam se tako probudila samo sam se naslonila na prozor i razmisljala
Moj grad se tek počeo budit……Onako nevin i snen pokušavajuć me natjerati da mu oprostim.. Oprostim što mi nije pružio ono što sam tražila…
Eto ljudi moj negdi sam se morala ispucat…puno pozdravaa
Post je objavljen 22.01.2008. u 20:39 sati.