Da, ja sam bila, kao što sam već spomenula, žrtva vlastitih predrasuda.Ali - žrtva same sebe i svojih razmišljanja, i načina života... Uvijek sam bila "samoj sebi dovoljna". To je veliki problem bio za mene, jer mi je nedostajalo plemenitosti, razumijevanja za druge. Ja sam imala u sebi plemenitosti, ali nedovoljno; imala sam razumijevanja za druge ljude, kojima sam okružena - ali, opet pogađate, nedovoljno. Promijenilo mi se to u prvom redu (što mi je i najvažnije) - u mom braku. U mom braku mi je ipak ostala jedna navika: Najdraže mi je kad se ujutro probudim, a skupa s danom se budim /u cik zore/, a moj dragi je kraj mene... pogledam ga, kao i svakog jutra, i znam da nisam sama... Znam da je uza me moj suprug, moj ljubavnik, moj najbolji prijatelj... moja velika ljubav... Za sada ovoliko...
U nekoliko slijedećih postova ću pisati o svojoj ljubavi prema čovjeku s kojim dijelim život... i, naravno, o sadržajnom dijelu svog bračnog života...
Za sada toliko... Do idućih slova... pozdravlja Vas...
...Palomina...
Post je objavljen 21.01.2008. u 21:50 sati.