Ove dane sam u tako nekakvoj gužvi a ja često prilegnem.
Trebala bi ovo, trebalo bi ono, a ne da mi se, eskiviram sve što mogu i ne mogu, ko ga šiša.
Sinoć sam se sjetila jedne drage osobe koja mi je puno pomogla u životu, koja mi je u teškim vremenima bila oslonac, sad je u Puli i dugo se nijesmo viđeli ni čuli.
Poslala sam poruku, čestitala Božić, i za sekundu je zazvonio moj mobitel.
Pričali smo uru vremena, napunila sam baterije, prisjećali se lijepih momenata, nekih se čak i ne sjećam, a ta osoba ih je zapamtila, urezali su joj se u sjećanje, tako mi fali, vojela bi da je đe bliže, imala bi s kim razgovarat, žalit se, smijat se, kad je ta osoba bila ođe imala sam svog privatnog psihijatra u njoj. A ko zna, možda se jednom i vrati ovama u naše krajeve.
Drago mi je da se i ta osoba često sjeti naših razgovora, da joj fale, nažalost nije zadovoljna životom u Puli, ne snalazi se, kaže nema dušu.
Kaže da su ljudi ljubazni, dragi, ne viču, ali,ali....da te vide u jarku pored puta, tu bi te i ostavili.
Ođe u nas je bilo momenata da je bilo svađa, vikanja do neba, samo što se neki ne bi pobili, ali kad je trebalo svi su skakali, kako kaže bio si siguran u toplinu, pomoć, oni koji bi se karali prvi su i pomagali.
Ima specifično zanimanje pa je bilo komičnih scena, ali ta osoba je pametna pa je sve to izvrćala na šalu i tako je prošlo 12 godina, lijepih 12 godina.
Često citiram riječi, izreke te osobe.
Strašno mi fale naša filozofiranja, kako sam ja to nazivala, sati razgovora i razglabanje nekih problema dok sama ne bi došla do rješenja ili preboljela ono što me peklo.
Post je objavljen 27.12.2007. u 21:56 sati.