...pali cigaretu i gleda me...volim tu sliku... oci me peku od umora i dima.
u njima sve pise..tek poneki polusapat skoro da nije potreban.......jutro odnosi sve...
sebe kao da ne prepoznajem, a znam da sam to ona prava ja. on kao da ne veruje. svidja mu se...gomila ljudi na ulici, ipak, sunce je samo nase...
...iako svesni da u svakom slucaju gubimo, smejemo se kao sto dugo nismo.....
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
tek jedva osetan vetar...noc...pustamo sve ono lose da nas savlada... nije problem to sto se raspravljamo, vec ono u sta se pretvaramo...ali shvatamo..nije vredno...
.....na kraju ipak pobedjujemo...u sumraku jednog savrsenog dana....u univerzumu jedene savrsene ljubavi....cije je jedino oruzje tisina. ...
onda dolazi leto...sa njim reci bez tona...nikada izgovorene, oduvek dobro nam znane.
pitam se samo, zasto se neke stvari stalno ponavljaju?...zar smo stvarno toliko glupi i dosadni?...
Post je objavljen 23.12.2007. u 19:30 sati.