Danas smo N i ja bili u akciji čišćenja materine kuće u malom mjestu srca moga.
N je imo zadatak očistit lastre ( stakla) a ja sve ostalo, ali na kraju je on i ofrego komin i hodnik jer se ja nijesam mogla sagnit.
Moja mati je vazda bila čvrsta žena, nažalost ova nesretna bolest je pomalo mijenja, pa sad za svaku sitnicu plače.
Prvo je oplaka kad smo došli, kad nas je viđela s bursama sredstava za čišćenje i krpama, uzela sam svoja sredstva i krpe jer mi je lakše nosit nego mislit što ona ima.
Čim je N pošo poljubit to je bila druga navala plača.
Onda smo pričali kako svi imaju tj.kupili su nove kapute osim J, na što je ona odma došla na ideju da bi ona njemu mogla kupit, jer moja barka bez vesala, kako ga ja zovem, ne može zadržat solad ni pod koju cijenu, pa naravno nema ni za kaput.
Kad sam joj ja rekla ni govora, krenila je lavina suza, ma što će jadan, pa ona ima pa će mu ona dat, ali je stvar spasio N i reko neka pođe u kazalište i ispričo vic:
Pošo Mujo u kazalište i kad se vratio doma pita ga Haso kako je bilo.
Kaže Mujo: nije baš nešto predstava ali je na kraju bilo odlično, dijelili kapute pa ja uzeo dva.
Još par puta je našla neke sitnice za oplakat, a kad smo sve izglancali i spremili se da idemo doma, kad smo je poljubili onda je opet potok krenio, tako je stalno zadnje doba.
A kako krenu njome suze tako naravno krenu i meni, ali ipak jom rečem da ne plače.
Svijesna je cijele situacije, vojela bi da nije, pa dok živi živi, ovako mislim da se mora grozno osjećat.
Mora bit grozan osjećaj kad znaš i razmišljaš koliko ti je života ostalo.
O , živote jebem te.
Post je objavljen 23.12.2007. u 01:01 sati.