I tako izađemo mi danas u kratku jutarnju šetnju...ono protegnut šape i obaviti šta se obavit mora...kad li...u zgradi preko puta...neki pas žalosno laje i cvili. Moje pismejkersko pseto se odmah uzbunilo i pogledava me kao da mi želi reći...ajde gazda, idemo tražiti ovog pesonju...vidiš da je žalostan...idemo do njega pa ćemo mu biti frendovi.
Jooooj mali dobri i dragi pas...da je to tako u životu nitko sretniji od tvoga gazde...ali život je kao rašpa...i tu nema pomoći. Neke stvari jednostavno nisi sposoban popraviti...jedino što možeš je truditi se biti što bolji čovjek i samim svojim postojanjem i kretanjem kroz život pokušati ostaviti oko sebe taj dašak dobre i pozitivne energije.
No bilo kako bilo...od silnoga uzbuđenja pas se jedva popiškio...i to vrlo užurbano tako da je kad smo došli doma cviljukao da bi piškio još malo. Srećom moja draga ženica je na porodiljnom pa može kad se probudi na tren izvesti pesonju da se popiški do kraja...ali šta bi da i ona radi kao i ja...da smo skupa morali juriti na posao...jadni pas bi morao trpiti dok ne dođemo ili bi se jadan popiškio na pločice u kupaonici.
Uh...da barem mogu stalno biti doma sa mojim curama...provoditi vrijeme u dugim šetnjama po prirodi...valjati se po podu sobe sa psom i bebom...grliti ženu kada beba i pesonja zanjonjaju izmoreni friškim zrakom i veselom igrom.
Bogu hvala na ovome što imamo...ne treba tražiti kruha preko pogače, ali eto, ne mogu ne poželjeti.
Post je objavljen 18.12.2007. u 07:39 sati.