Da. I mi hoćemo srijedom igrati nogomet, košarku ili ići u šoping, kao nekakav nazovi ritual. I mi hoćemo piti pivu s prijateljicama petkom navečer. I mi bi htjele gledati svoje najljepše glumce u filmovima za odrasle. I mi hoćemo komentirati svakog tko ima dobru guzu. I mi hoćemo ići na koncerte rock grupa ili hip hopa. I mi bi htjele raditi po cijele dane, dolazit doma kasno navečer, ići na službena putovanja i team buildinge. I mi bi po cijele dane bile na mobitelu, ugovarale poslove i vikati kako ćemo dobiti infarkt ako nastavimo ovim tempom. I mi bi prebacile obaveze oko djece i ručka na nekog drugog bez imalo griznje savjesti. Zašto sve to imaju "oni"?
Čime su oni to zaslužili. Zar nismo mi te koje su bolje u svemu tome. Čak i koristimo više mozga od naših stvaratelja. To nam je kao neka kazna zbog ideje da smo postale od njihovog rebra. Ne mogu se pomiriti da su stvorili nešto savršeno. Zašto? Jer znaju da su samo žene sposobne za takvo nešto.
Žene rađaju djecu, nešto najsavršenije što može postojati. Krpamo kraj s krajem do iduće plaće, a svaki dan ručak na stolu, oprano rublje, opeglano. Ali to je već čarolija.
I eto tako godinama i stoljećima dokazujemo, valjda same sebi, da smo sposobne napraviti ipak malo bolje nego oni. Opet, možda su nas stvorili da bi mogli imati nekoga za sve to, da bi se oni mogli posvetiti samo sebi. To bi već bilo podlo, ali to mi se čini nekako realnije. Ustvari nisu oni krivi, oni samo iskorištavaju priliku. To je u redu.
I zašto je muškarcima uvijek sve tako jednostavno, dok se mi pokidamo dok nešto ne riješimo. Tu im skidam kapu.
Gdje ćemo živiti ako nas izbace iz stana? Njegov odgovor: naći ćemo nešto, ne brini. Naš odgovor: sati i sati listanja po oglasima, ne gubimo priliku i teti u dućanu reći da tražimo stan, samo što ne šaljemo mailove ili stavljamo u sandučiće poštu sa obavijesti da tražimo stan. Uglavnom završava živčanim slomom nakon utrošenog zadnjeg atoma snage da nešto napravimo, on dođe i kaže: ne brini, naći ćemo već nešto. Aaaaa! Mi ćemo naći? Ko to mi? Ja sam u beskonačnoj potrazi dok njemu ta informacija nije ni došla do stanice za obradu, u mozgu, i on priča kako će on?
I onda se ja pitam, kako njima može sve biti tako jednostavno, zar ne mogu bar jedan posto svojeg razmisljanja usmjeriti prema tome. Samo da vidimo dobru namjeru. Da, na tome im zavidim.
Nije to jedina situacija. Mogu spomenuti bilo koju, formula je ista. Opet kad razmislim, oni su nas stvorili u jednom trenu, bez puno razmišljanja.
Kod djece je malo zamršenije. Zašto? Jer djecu rađamo mi. Prvo sav trud oko začetka. Nama trud, njemu je ta faza najdraža. Onda čekanje devet mjeseci, koje naravno da ne prolazi glatko, ta faza mu je najgora. Debljamo se, imamo faze depresije, faze iznimne sreće pa faze straha. I ako izdržimo sve to (što moramo), čeka nas porod koji nije jednostavan. Ali mi ćemo to, jer oni nisu sposobni za to. Da jesu, oni bi to radili. Nakon toga beba. Aha! E tu odjednom prorade moždane vijuge i počne se brinuti. Ali ne za dijete ili mamu, nego za sebe. Nije siguran da li on to može. Ne može se dizati usred noći i ne može ni spavati u istoj sobi jer mu smeta plač. Onda počne izlaziti vani svaku večer jer mora razmišljati. Hahaha. Koga ti farbaš. I onda shvati da on nije stvoren za to, ali bude plaćao alimentaciju uredno svaki mjesec.
I tako on nastavlja svoj životni put, kako mu i dolikuje. Ne mora više razmišljati i neće nikad više jer se opekao, zna on.
Uglavnom, zašto postoje neke stvari koje možemo samo mi, a stvari koje mogu oni možemo i mi. Di je tu pravda? I sad je tu nekakva demokracija ili sloboda govora. Molim?
Ja kažem: ja neću roditi djecu, neka on. Ne razumije se to kao recimo ja neću prominiti sijalicu, neka on. To je preformulirano kao: ona je egoistična koza, misli samo na sebe, možda je lezbijka, sigurno je to samo neće da kaže.
Ja kažem: neću kuhati, mislim da nisam stvorena za to, ne ide mi, neka on. Preformulacija: gle ju, neće da kuha svome mužu, nije ništa iz kuće donijela, mislim manire dobre kućanice, egoistična koza, jadan on.
Ej ljudi, pa pričam razumljivo. Nitko mi nije rekao da mucam ili tako nešto. Samo kažem što mislim.
Kad kažem: ljubavi, jesi za sex. E to je razumljivo, tako treba reći, baš si mi super.
Eto tako to ide u demokratskom (muškom) svijetu. Možeš ti reći što hoćeš ali obrazac ponašanja mora biti zadovoljen.
Post je objavljen 11.12.2007. u 11:27 sati.