Sam kad se setim kak mi je pomagal čistit šupu. Dala sam mu uz nekaj kuna i onog kaj si je on zbral, i za decu Politikine Zabavnike kaj su se dunstali iznad starog frižidera a onda je došel drugi dan i rekel da ne zna ćirilicu, a da ju ni deca mu ne znaju. I pital me je jel ih more dati susedu Radojici Spasiću Raci, jer da se on seća ćirilice. Eto, koje li pristojnosti u Vlade. Ondak sam mu još dala i dva pakistanska tepiha, jer su me deca nagovorila da kupim za prizemlje nekaj boje dreka moderno i jeftino, al deca ko deca, uvek nagovore mamu. Posle smo si spili pak sam mu ispričala vic kaj me asociral na Radojicu a glasi nekak ovak:
Upita učitelj maloga Ivicu:
- Ivice, reci ti nama što bi učinio da naiđeš u šumu na ranjenog hrvatskog vojnika?
- Ubil bi ga - ispali mališa ko iz topa.
- Ivice! Sigurno nisi dobro čul. Ponavljam! Što bi učinio da naiđeš u šumi na ranjenog hrvatskog vojnika?
- Ubil bi ga!
- Graurhhhh! Ivice sjedni, jedan! A ti Jovice ne šapći!
Sećam se kak je na povratku doma još zagledal v par crnih vreći kod kontejnera valjda glede u svezi flašovinja, al kontejner nije dizal. Izgleda da je to bil znak. Taj sam ga put zadnji put videla.
Ostaju sjećanja na Vladu. Svakaj je on znal napravit. Priča se da je puno suseda kaj ni na sprovod nisu došli prikopčal nekak tak da plaćaju manje struje neg troše. Jebate zaprav da kradu struju, ne?! No, ja nis bila s njim takav intimus i zaprav to mi opće ni palo napamet. Struja? Zanimljivo?! Jer ustvari on je nekaj takvog po struci bil dok ga nije šećer dokusuril u prvom poluvremenu, a on lokanjem objavil kraj utakmice.
A ja sad nakon rizi-bizija, pohanih pilećih krilčeka i salatice sedim, pijem sok od bazge i pušim. I nekak se ježim od tog svježića friščića. Morti sam asocijalna od tolkih asocijacija, al da me jebeš ne volem ni kulake ni kulačke portire.
Post je objavljen 10.12.2007. u 15:08 sati.