Za sebe mogu reći da imam jednu posebnu vrlinu i jako sam sretna zbog nje. A to je da ne plačem zbog sitnica, tj. da me neke stvari koje me rastuže neće i rasplakati. Osoba sam koja ne plače često. No, ne kažem da ne plačem nikada. A sad slijedi još jedna moja priča:
Jednom davno (dobro, ne baš tako jako davno) u sedmom razredu osnovne škole doživjela sam, pa ajmo reći zlostavljanje, koje je izazvalo moje krokodilske suze. Dogodilo se to pod malim odmorom. Jedan dečko (po mom mišljenju problematičan zbog psihičkih problema) i ja nešto smo se posvađali. Sjećam se, pale su teške riječi, a onda sam ja njemu nešto rekla, vjerujte mi ne sjećam se točno što, ali sigurna sam da je bilo jako uvredljivo. Nakon te izjave njemu je pu'ko film. Ponestalo mu je više riječi pa je potražio drugi način kojim će dokazati da je on u pravu. Poslužio se svojim dlanom- šamar na jedan obraz, šamar na drugi obraz; i tako nekoliko puta. Naravno da nisam mirno stajala, odgurnula sam ga što dalje od sebe i otišla nastavnici. Nije mi jasno zašto nitko od učenika u razredu nije reagirao na to. Poslije nas je nastavnica oboje pozvala van, na hodnik, i naravno pitala zbog čega se to dogodilo. Tada sam se, kao nikada prije, gušila u jecajima; a moje suze bile su kao tropske kiše. Hvala Bogu, skužili smo se, i shvatili da neće biti dobro ni za mene, ni za njega da joj kažemo pravu istinu. Nisam sigurna na što smo se izvukli, ali znam u čemu je bio razlog naše svađe. On je sliom htio biti upleten u nešto čemu nije bio ni blizu, a mislim da sam mu ja grubo pokazala istinu da tamo ne pripada. Sada se smijem kada se sjetim toga, ali onda mi nije nimalo bilo do smijanja.
Za mene vrijedi ono da boli samo kad tuku.
Post je objavljen 28.11.2007. u 06:08 sati.