Čula sam mnogo običnih priča, mnoge sam vam ispričala, ali neću vam ispričati više nijednu, jer to su sve baš tako obične priče da više nikog i ne bi zanimale i jer takvih priča ima svuda oko nas, ima ih sve više i više oko nas. Nitko više i ne voli da mu se pričaju tako neke obične priče kojih ima iza svakog čoška, i svatko već zna stotine takvih priča koje bi i sam rado ispričao, samo da ga netko želi slušati. Nemam pojma zašto sam ja ponekad pomislila da bi vi htjeli da vam baš ja takvu neku običnu priču ispričam, kad čak nisam sigurna da je mnogi od vas već nisu čuli od nekog drugog, pa bi se moglo reći da priča nije iz prve ruke i da je nešto kao déja vu. Doista, kad bolje razmislim, možda je bolje da sve neispričane priče zadržim za sebe, ionako će ih netko kad tad ispričati, a ako i ne, biti će ispričane negdje drugdje neke druge priče, za koje će se moći reći da su to upravo te koje vam ja neću ispričati ili upravo ta, moja posljednja neispričana priča. Što sam htjela reći? Pa htjela sam reći da su sve priče iste, da je to sve jedna te ista priča samo je pišemo ili čitamo iza drugog brda, pa nam se samo čini da je ispričana prvi puta.
Ustvari, sve su priče već ispričane. I moja.
Post je objavljen 27.11.2007. u 23:14 sati.