Ovaj post je posvećen mojoj svekolikoj rodbini po inostranstvu, koja se žali kako ne pišem dovoljno i ne informišem ih o svom postojanju. Dakle, dragi moji, stiže priča o putešestvijama u Beograd.
Iako na samo 84 kilometra od Novog sada, Beograd kao da mi toga dana, četvrtka 22.11 nije bio nikad dalje. Bila su potrebna čitava 4 sata da iz centra Novog Sada stignem do Bulevara Kralja Aleksandra u Beogradu.
Izašla sam s posla u 13 sati i u nameri da što pre stignem na autobusku stanicu, uhvatila gradski bus br.8. Dok razmišljam kako imam posle još nekih par minuta peške do stanice, shvatam da nešto nije u redu. Prolazimo kroz neke druge ulice, nema skretanja tamo gde treba da ga ima, krajičkom oka hvatam da je jedna ulica raskopana i tek tada zaključujem da je ruta osmice promenjena. Zašto? Kako? Obilazimo praktično pola grada zbog nekakvog renoviranja, izlazim iz autobusa posle nekih 20 minuta (u tom momentu svesna sam da mi je bilo pametnije da pešačim, al šta ću kad ne pratim sajt GSP-a pa ne znam za promene trase). Ok, stižem na stanicu, kupujem kartu izričito napomenuvši „autoputem“. Ulazim u bus, i s nekakvom nelagodnošću vidim da na tabli piše Novi Sad-Stara Pazova-Beograd. Mora da im je ostala tabla od neke prethodne vožnje-moj mozak se opire da poveruje činjenicama. Na tv-u ide fim s Majklom Daglasom, u isto vreme majstor pušta muziku, a povremeno čujem zvuk hraktanja negde iz prednjeg dela. Mislim da za tu radnju i taj zvuk ne postoji odgovarajuća reč a opet toliko je česta pojava u nas, da bi bilo pametno da se izmisli. Dakle, Hraktanje-reč onomatopejskog porekla i znači zvuk koji čovek ispušta pri jednoj vrsti prirodnog čišćenja, najverovatnije izazvanog dugogodišnjim pušenjem. Liči na kašalj, samo masniji. I nekako obilniji. Vrlo često praćen izbacivanjem sluzi iz organizma. I tako čitam ja moju knjigu, pročitam jednu rečenicu *čuje se hrak!* dođem do kraja strane *još jedno hrak!* pokušam da izvidim situaciju, možda je čoveku potrebna pomoć, osvrćem se *hrak hrak!*. Ma nema problema, izdržaću ja. Nema hraktanja sigurno pet minuta. Kad ne lezi vraže, shvatam i zašto ga nema. U pitanju je cepač karata. Čovek je lepo uzeo i zapalio cigaru. Napolju 0 stepeni, nema otvaranja prozora, unutra počinje opasno da smrdi a ja sva mirisna idem na bitan razgovor. Tu krenem polako da se nerviram. Zar nije kao zabranjeno pušenje u sredstvima javnog prevoza?
Kako smo prošli naplatnu rampu, tako skrećemo s auto puta i vozimo iza kamiona-sporaća ka Staroj Pazovi. Vidi, stvarno nije laž, idemo u Staru Pazovu. Posle 20 minuta stižemo na stanicu i kupimo jednu putnicu. Ona ide do Nove Pazove. Dakle, lepo, sad ćemo se voziti starim putem, klaj-klaj, već vidim kako vozimo 5 na sat, dolazimo do Batajnice i onda stajemo u gužvi a ja se nerviram i nerviram. Negde posle Nove Pazove opet silazimo sa starog puta i krećemo ka Zagrebačkom auto-putu. Stižemo do Sava centra i tu bus staje kao ukopan. Vozim se već skoro dva sata. Razmišljam da li da uzmem taksi, ili tramvaj, šta mi je pametnije i brže? Odlučujem se ipak za gradski prevoz, jer ako je gužva, ništa mi ni taksi ne vredi. Sad već ZNAM da će biti problem da stignem.
Ok, treba da uhvatim sedmicu, njome na bulevar i negde pred kraj izađem i tu sam. Sad će svi Beograđani da mi se smeju, ali ako na stanici piše da staje sedmica, u karti piše da staje sedmica, šta se iz toga da zaključiti? Da sedmica ne postoji. Od dve srednjoškolke saznajem da je sedmica baš toga dana ukinuta i ne vozi ali zato vozi 7L i ima potpuno istu trasu kao 7. Pošto sam već jedan tramvaj propustila, ulazim u sledeći posle 10 minuta. Ipak ima nade da stignem, srećna sam.
Avaj, mojoj sreći je brzo došao kraj. Negde kod Vukovog spomenika, skrećemo s bulevara (zašto mi se čini da je ovaj dan sav bio u skretanju s putanja?), ljudi izlaze napolje, i ja sa njima, poslednja stanica. Mašala. I u Beogradu se bulevari renoviraju. I tramvaji ne voze. I ja kasnim. I nerviram se. I treba mi broj 300 a negde sam kod 100. Onda trčim, i trčim........i još malo trčim. I stajem na semaforu. I vidim taksi. Potpuno sluđena, naelektrisane kose i psihe ulazim ni ne gledajući da li je slobodan. „Broj 300“ izgovaram u pauzi hvatanja vazduha. Posle jednog gradskog autobusa, dva auto-puta, jednog tramvaja, dosta trčanja i jednog taksija stižem 10 minuta RANIJE.
Verovali ili ne.
Post je objavljen 24.11.2007. u 10:10 sati.