...Preturajuci,dakle,po raznim izvorima,priznajem da nisam mogao da uocim neka presudnija pomeranja u samoj praksi mucenja,uprkos njenoj starosti i izuzetnom bogatstvu u nacinima,tehnikama i spravama.Mucenje kroz stoleca?Postepeno sam shvatao da je istorija mucenja od onih istorija koje maltene same sebe opovrgavaju.Kao da se istorija mucenja u celosti svojoj odigrava u svakom od svojih trenutaka.Ona je istorija samoponavljanja.U pogledu mucenja,svako stolece ponavlja u sebi sva ostala.Sve sto se u mucenju desavalo od pamtiveka desava se u raznim merama i danas.Dijahronija se podudara sa sihronijom.Vecno ponavljanje istog.Istoriju prakse ovoga puta najbolje zamenjuje pregled,kartografski,elemenata prakse,ucestalosti njihovog pojavljivanja ili prerusavanja,i njihovog jenjavanja ili jacanja u raznim krajevima.Pa sto se tice i mucitelja,ni oni nisu naprosto naslednici ili oponasatelji svojih prethodnika iz ranijih stoleca.Oni,zapravo,ponavljaju ono sto su drugi ponavljali juce,kao i ono sto ce i treci,sutra,moci da ponavljaju za njima.
Moze se,ipak,govoriti o izvesnim promenama u zakonitosti upraznjavanja mucenja kao drzavnog instrumenta.
Kako sama vlast,polazeci od stepena civilizacijskog razvitka,gleda na mucenje,javno se legitimisuci?
U klasicnoj atinskoj drzavi mucenje slobodnog gradjanina smatrano je za gnusni zlocin.Mucenje je bilo namenjeno jedino robovima:ukoliko nisu bila iznudjena mucenjem,njihova svedocenja i priznanja nisu bila cak ni zakonski vazeca pred sudom.
Slicno je bilo i u Rimskoj republici.Ciceron spominje izvesnog Gavija koji je,razapet,kroz jauke dovikivao svojim krvnicima da je on rimski gradjanin!Mucenje kao instrument odbrane drzave u liku"cezarskog velicanstva"
ozakonjeno je najneposrednije u poslednjem,najautoritarnijem razdoblju Rimskog carstva.Iz rimskog prava i potice pojam CRIMEN MAJESTATIS za ciju istragu je mucenje bilo obavezno i neograniceno.Teodosijeve i Justinijanove zakonske formulacije o mucenju preuzece docnije Crkva,poistovecena s drzavom,u svoje inkvizicijske kanone radi borbe protiv jeresi.Uz izvesne rasprave,one su nasle mesto i u srednjovekovnim zakonima u kojima"kraljica dokaza"(licno priznanje okrivljenog)nije mogla bez"kraljice"zvane mucenje,kako su u svojim knjigama pokazali istoricari medijevisti Dzon Langbejn(John Langbein,TORTURE AND THE LAW OF PROOF)i,u nedavno objavljenoj(1986),Edvard Piters(Edward Peters,TORTURE).Da bi mogao da bude smaknut,
ti zakoni su nalagali javno i potpisano priznanje okrivljenog koje se,najcesce,jedino mucenjem moglo iznuditi,bez obzira na krivicu ili nevinost.Zakoni su,stavise,sve strozije podesavani,od slucaja do slucaja,da bi se mucenje opravdalo.Srednjovekovni francuski vladar Filip Lepi posluzio se tako svojim zakonodavcima u procesu protiv templara(1308-1314),bas kao sto ce se nesto veoma slicno desiti,vise od sest stotina godina kasnije,prilikom moskovskih procesa.
Od 1750.godine,u Evropi dolazi do postepenog ukidanja zakonskih klauzula o mucenju u istrazne svrhe.Izgleda da to,ipak,nije bilo delo humanisticke prosvecenosti,ucinak neke odlucne promene u ljudskoj svesti.U pitanju je bila,
kako dokumentuju istrazivaci,neophodnost ustede na vremenu.Zbog preopterecenosti tamnica valjalo je brzo suditi i presude sprovoditi bez odlaganja,te za pojacanu pravnu vlast vise nije bilo nuzno iznudjeno priznanje da bi se neko osudio na smrt.Mucenje je time donekle izgubilo funkcionalnost u legalizovanoj tehnologiji vlasti...
(Jovica Acin-"GATANJA PO PEPELU(O izgnanstvima i logorima)")
Post je objavljen 22.11.2007. u 08:07 sati.