Grozan dan.
Prvi šok je bio kada smo došli na posao i kolegica dobila košaricu.
Žao mi je, toliko se nadala tom poslu i svakoj dnevnici.
Možete misliti kakva je nesnosna atmosfera vladala...
Osim te tišine ubila nas je i zima.
Danas sam se smrzla kao p...
Ma bilo bi i to u redu da mi jedna balavica nije dala do znanja da sam glupača jer sam iz solidarnosti prema kolegici ostala s njom raditi vani a ona je bila jedina pametna pa se zavukla u radionu, u koju između ostalog stane samo jedna osoba.
Zatim je malo malo dolazila do nas s pitanjima "Joj, zar vam nije hladno", "Kako vi tu možete izdržati" i sl.
Poludila sam.
Htjela sam se žaliti, ali kome?
Upravi vodovoda.
Onda sam lijepo razmislila i odlučila da me neće jedna balavica vući za nos, stara poslovica kaže "Tko prvi njegova djevojka" pa će tako i biti sutra.
Ja prva dolazim na posao pa je radiona moja, ne moram biti solidarna prema kolegici jer više ne radi a balavice moramo naučiti ponašanju.
Ionako od sutra radim od pola osam do pola šest. Ne pada mi na kraj pameti 10 sati prestajati na kiši i hladnoći.
Iz inata sam otišla pola sata ranije kući.
Trebalo mi je dva sata da se odledim a lice i nos su mi još uvijek crveni kao kroničnom alkoholičaru.
Kasnije popodne sam obišla pola grada.
Podigla sam plaću i ostavila je u pošti i banci.
Gdje sam bila? Nigdje.
Što sam radila? Ništa.
A za čega sam radila?
Vjerujte mi to se i ja često pitam.
Bilo bi dobro da radima za bombone, barem bi se djeca veselila...
Nije bitno.
Sutra je novi dan, nove radne pobjede, novi problemi...
Sve je to život!
Post je objavljen 22.10.2007. u 21:29 sati.