Stajao sam na kiši.Očima promatrao nebo koje je suzama pralo njen kamen. Turni oblaci,i gorkost na usnama.Praznim pogledom tragao sam za novim početkom.Iluzija moga postanka plesala je u mojoj glavi.Grom udari u stablo. Zaljubljeni par sklanja se od kiše koja bijesno udara o pod.Čekam.Čekam iako znam da čekam nemoguće.Ništa.Ona se neće vratiti.Ostala je u onoj sekundi,koja razdvojiše jedno srce.Poput slijepoga putnika koji je izgubio kartu zbog jednih usana osjećam mir.Od nje ostaše samo sjećanje na dane kada je naše srce bilo jedno,kada su naše usne spajale nebo i zemlju...Vlažna trava pod nogama.Gledam.Njeno ime tako lijepo isklesano na kamenu smrti.Ona se neće vratiti.voljeo sam je.Kao što zvijezde krase nebo,tako je ona krasila moj život.Volim te.Voljet ću te.Osmijeh na mom licu.Vjetrom mi pjeva našu pjesmu. Poput slavuja s krilima mrsi mi kosu.Srest ćemo se opet,ljubavi.Moja krv još putuje mojim venama.Na vlažan kamen stavljam uvenule crvene ruže.Okrećem se.Putujem ispočetka.Njen grom će me čekati.
Post je objavljen 22.10.2007. u 01:03 sati.