Opet je zalupila vratima svoje sobe. Onako da se čuje u cijeloj kući. Nek se zna da je opet ljuta. Nek se zna da je tužna i razočarana. Opet su sve nade pale u vodu. Sve želje da bude sretna s osobom do koje joj je stalo,nestale su.
Samo jedan pogled njegovih smeđih veselih očiju je bio dovoljan da se zaljubi. A njegove šale i smijeh dovodile su je do ludila. Noću je ležala u krevetu,i trbuhom se širio onaj osjećaj. Da,bila je zaljubljena. Zamišljala se u njegovu zagrljaju obasuta njegovim poljupcima. Blistala je od srece.
No onda je saznala da taj dečko ljubi neku drugu curu. Neku drugu curu koja pada na njegove oči i smije se njegovim šalama. Suze su same padale.
„Za koga ove suze padaju kad ti ih ne čuješ,
I pitam dal me pamtiš,dal mi ikad ime spomeneš....“
Za koga su te suze padale? Za njega...ili za spoznaju da nikada neće biti s njim? Za osjećaj u trbuhu kad joj se približi? Ili....možda zato jer ju je opet ljubav iznevjerila i otela joj još jednu šansu?Spominje li ju ikada...sjeti li se ikada?
Ljudi vole. Da,oni zaista vole. Ona voli iskreno i strpljivo. I čekat će ga. Želi ga čekati. Do tad će biti sretna jer on nekoga voli. Jer ona nema prava na njega...ne još...
Želi mu sreću. Želi da ga ta cura voli koliko ga ona nikada ne može voljeti. Želi svim srcem da on nikada ovako uzaludno ne voli nekoga. A ova djevojka frčkave kose,velikog srca...sanjat će ga...jer samo ga tamo moze imati...a snove joj nitko ne može oduzeti...zar ne?
Post je objavljen 15.10.2007. u 22:22 sati.