Znala sam da će nešto poći po zlu. Sve je ovo bilo nekako predobro da bi se ostvarilo…Bila sam gotovo sigurna da je sad sve super i kako smo sretni, ali moram priznati da negdje duboko u sebi sam imala neki glupi osjećaj da od te veze ne može biti ništa. Čini mi se da mi jednostavno nije suđeno, ma nemam sreće u ljubavi. Ali ne želim plakati…Ne želim plakati zbog njega, jednostavno ne želim. Nije on vrijedan mojih suza…I iako ga volim, volim više od svega, ne želim ga ni vidjeti…Samo bi mi bilo još teže…Ipak je to njegova odluka, a ja na nju ne želim utjecati…Ma ni najmanje. On je izabrao nju, i ja bi to trebala poštovati…Da, to kaže moj razum…Ali moje je srce daleko na drugoj strani. Jednostavno ga ne mogu zaboraviti i to preboljeti…Koliko god pokušavala…Jednostavno ne ide…Svi moji pokušaji su, bojim se, uzalud…Ali ipak, s druge strane, nadam se da mi samo treba malo vremena…Malo vremena za razmišljanje, i da ga konačno zaboravim…Ili barem pokušam zaboraviti…Nadam se uspješno…
Post je objavljen 01.10.2007. u 00:55 sati.