Otišao sam kući i nazvao Bojanu. Nije se javljala. Mislio sam da se ljuti na mene. Otišao sam do nje. Nije ju bilo kući. Mislio sam da je otišla pogledati nešto za fakultet. Odjednom mi je zazvonio mobitel. Stigla mi je poruka. Pogledao sam i vidijo da je od Bojane:»Marko, otišla sam na godinu dana u Beograd da tamo studiram. Pusa. Misli na mene.»
Nisam mogao verovati. Tako mi i treba .Kako da ju vratim? Moju ljubav. Moju pravu ljubav. Sad će da me zaboravi i nađe nekog boljeg ko joj nije prijatelj i ko ju nije povredio. Legao sam na balkonu i gledao u zvezde. Jedna mi se čak učinila kao ona. Svetla i lepa.Otišao sam u sobu i legao.
Bilo je deset.Tata je bijo na poslovnom putu,Ana kod drugarice Milice, a mama je javila da će morati celu noć ostati u bolnici jer tamo nešto spremaju tako da sam ja ostao sam u svojim bolima.Ostao mi je samo Danijel.Da mu javim?Ne.Ostaviću ga.Možda je on sa nekom ljepoticom.
Razmišljao sam i odlučio da Bojani ipak napišem to pismo i pesmu.
Možda sutra?Ne, moram sad ili nikad neću.
Draga Bojana-počeo sam i stao.Tad sam se setio.
Pišem ti ovo pismo iz da svatiš kakva sam ja budala bijo prema tebi.Kad ovo budeš čitala,nemoj misliti da sam te zaboravijo.Pevat ću o tebi u mom srcu,u mojoj duši.Sve me podseća na tebe.Da li se sećaš one ljuljačke u mom drveću kad si sedela na njoj u beloj,ljetnoj haljini, a ja sam te slikao.Slatkice moraš svatiti da sam bijo budala i molem te da mi se vratiš,da razgovaramo,da ti pogledam u lepe,blistave oči koje kažu da me voliš.Nikad si neću oprostiti ako se zaljubiš u drugoga,možda nekog boljega.Sećaš li se kako smo pali u jezero kad smo bežali od Saše i Mikice.Bila si jako ljuta. Imala si beli kaput i vunenu kapu.Bila je zima i sneg je padao.Ja sam se smejao.Obožavao sam kad si se ljutila.
Bojana,nedostaješ mi.Molim te vrati se.
Tvoj Marko.
To je bilo to.Nisam znao šta bi joj više napisao.Ja se nadam da će svatiti.A sad pesma.
Molim te, vrati se
U sumrak odlaziš, anđele života
Oči te prate,al ti gube trag.
Sunce i nebo ljubi tvoja ljepota
A ja se samo nadam da ću ti ostati drag.
Stojim na proplanku,vetar drug je moj
Rosa mi govori kako plačeš,dok ja čekam poziv tvoj
Otišla si ne misleći na jedino biće koje te voli
Da li njegova rana boli
Da on nijednu drugu ne bi,
Zato dušo stalno sanja o tebi.
Molim te vrati se,želje mi usliši,
Znao sam da glas nade postaje sve tiši.
Na toj kiši gde stojimo,ja te molim da me shvatiš
Volim te ludo,ne mogu bez tebe,molim te
Bojana da mi se vratiš.
Uzdahnuo sam.Znao sam da će se Bojana oduševiti kad pročita pesmu.Kad!To me opet bacilo u ponor.No nada je bila moj spas.Nadao sam se da ću naći Dolly sutry kući da to pismo odnese mom anđelu na nebo u Beograd.
Post je objavljen 07.09.2007. u 21:25 sati.