Mrzim te, mrziš me, mrzimo se! Rat je sada posto neizbježan. Nekad, a ko da nikad život je bio nježan. Nekad, a ko da nikad svijet je bio posve jasan. Sada, smračilo se nešto, bijes je došao jer je za nas i zadnji odsjaj sunca zašao. Kao da je bitna stopa zemlje te da njome krvave čete travu zelenu pale, a nekad su se rosom jutrom i suncem sretnim obasjale. Bijes me udario, da si madež taj skinem ne bi me niko prepoznao. Znamen pokoji da nemamo, niko od nas znao ko smo ne bi. Sličili bi svakom ko ništa od tog ne zna. Razum bi vladao. Smatrali smo da smo nešto jasno, da prepoznao bi svako naše ponosno i glasno. No niko ni znao nije gdje smo i što smo. Odgovarali smo za onog što ga ne znamo, odgovarali su da ga dobro znamo. Rekli su da smo i mi krivi, samo zato što smo živi. Figure su po karti micali, uz skupi brandy raspravljali. Sad su oni važni, sad su oni snažni. Sada treba sve zaboraviti kažu, podijeliti zrno i rod dozreli, bratski. Svako nešto dobio je. Neko zato što presudio je, a neko jer mu suđeno je.
Mrzim te, mrziš me, mrzimo se! Kažu sada više ni razlike nema. Ma isti su vam oni svi, zamrzimo ih i mi. Imamo mi iskustva sa takvima, onakvima, i najviše ovakvima. Mi ćemo iz daljine presuditi im svima što ih dira takva bolesna taština. Ne zanima nas što za reći ima ko, jer je svako na svoj način dao što je im'o.
Mrzim te, mrziš me, mrzimo se! Rat je sada posto neizbježan. Nekad, a ko da nikad život je bio nježan. Nekad, a ko da nikad svijet je bio posve jasan. Sada, smračilo se nešto, bijes je došao jer je za nas i zadnji odsjaj sunca zašao.
Post je objavljen 08.09.2007. u 06:47 sati.