Ponesen danasnjim dogadjajima na poslu, a i pomalo rastuzen odlaskom moje drage u inozemstvo upao sam u neko cudno raspolozenje. Osjecam se prazno. Osjecam se natovareno i pretrpano informacijama, misaono zakrcen i fizicki potpuno slomljeno... Na rubu sam pregaranja danas. Koliko covjek sam sebe moze prisiliti na toleranciju, neznam. Ali znam da se moja granica opasno spustila. Opasno po mene, i one oko mene. Sto vise dozvolis vise te tlace. I to mjesec dana prije odluke hocu li ostati ili ici. Neka, nemogu oni mene toliko ubiti koliko ja imam volje ustrajati zbog svoje egzistencije, zbog sirokog spektra mogucnosti koje mi se otvaraju ako ostanem. Ako ostanem i ustrajem u onome sto sam naumio. Dosad je ona bila uz mene. Kad god mi je bilo tesko jedan njen zagrljaj, jedan njezni poljubac s njenih medenih usana... Bio je dosta. Dosta da nestanu svi moji problemi. Sada je nema kraj mene. A treba mi veceras, vise nego ikad. Kad bi samo znala. Ali nema veze, drago mi je zbog nje, s drustvom je - na maturalcu je. Zasluzila je da se provede, da se zabavlja i naravno da se napokon i odmori malo od mene. Znam da sam ponekad jako naporan, nekad me ni vlastiti roditelji ne vole... Stvarno se ne volim osjecati ovako. Po prvi puta u neznam koliko vremena osjecam da popustam. Slomilo me danas, bilo mi je previse. Isao sam s braticem autom doma, zaspao sam. Ni njemu nije bolje - on je vozio i spavao... Sanjao sam nju. Sanjao sam da me zagrlila, poljubila i rekla sve je u redu. Otvorio sam oci, pogledao na sat na mobitelu - stigla mi je poruka. Od nje.
Nasmijesio sam se, napisala mi je da sam djubre, kako me nije sram da joj se ne javljam... Da joj falim i da me voli. I bio sam sretan, sretan sto misli na mene. Jer je ona jedino sto me trenutno drzi na okupu. Mene i svih mojih 10 licnosti hehe...
Zasto? Zasto sam ponekad ovakav kao sada?
Zato. Zato sto ponekad ni ja vise nemogu. Zato sto je normalno da se ljudi tu i tamo ispusu. Da si daju oduska. Ja si inace dam. Ali eto u zadnje vrijeme gutam, sutim i lomim sam u sebi. I obilo mi se o glavu. Danas je moj dan. Moj dan za malo tuge, za malo depresije, za malo svega loseg pomalo. Necu da me tjesite jer je ovo zdravo. Zdravije nego sto se cini. Jedan sam post napisao kad sam dosao s mora. O tome kako mi je bilo prekrasno 4 dana u 2 vikenda sto sam isao kod svoje voljene na more. Kako smo bili zajedno, i vidjeli se samo par sati dok ona nije radila - ali cinilo se kao vjecnost. Neprocjenjivo je kad nemozes bez nekoga, i kad se ne vidis s njim skoro mjesec dana - i onda taj trenutak koji ti se ureze, kad ti skoci u zagrljaj i dotakne ti lice njeznim medenim usnama... Neprocjenjivo - za sve ostalo tu je mastercard hahaha...
Nista ljudi, ostavit cu ovaj post kao i mnoge ostale nedorecenim. Kako mi je jedna blogerica znala reci - ti si decko koji moze jako puno pricati a jako malo toga reci :)
Pozdravljam vas do kroz koji dan - tada cu objaviti onaj post koji je trebao biti objavljen nakon prvog vikenda koji sam proveo s njom na moru. Necega sto necu nikada zaboraviti... Ugodno vam vecer zelim, budite mi svi pozdravljeni...
Post je objavljen 28.08.2007. u 18:44 sati.