Večeras se osećam malo bolje.
Još uveka sam zbunjena, lutam mislima i pokušavam naći mir.
Nisam ni znala da je tak teško naći mir....
Videli smo se....pričali o nekim nebitnim stvarima kao da se prethodno veče ništa nije dogodilo. Mislila sam da sam ja ta koja lako prelazi preko svega i koja brzo zaboravlja. Sad treba da se dese bitne stvari i doista mi je bitna svaka izgovorena reč. Ne želim sumnje ili da uradim nešto zbog čega ću se kasnije kajat.
Možda preterujem u svemu...možda sam i ja u velikom strahu ali ga bolje podnosim od njega. Ni u jednom momentu nisam pomislila negativno niti sam mislila da bilo što se loše može dogodit među nama.
U jedmoj knjizi sam pročitala:
"Život nije širok, ravan tunel bez prepreka kroz koji putujemo neometano, već lavirint prepun staza, kroz koji se moramo probijati, izgubljeni i zbunjeni, svaki čas suočeni sa ćorsokakom. Ali ako imamo vere, vrata će se uvek otvarati pred nama-možda ne ona koja smo zamislili, nego ona koja će na kraju biti najbolja za nas."
Verujem da će sve biti dobro na kraju.
Post je objavljen 20.07.2007. u 00:33 sati.