Pogledajte hrabro ovom utorku u oči - zaurlala je spikerica jutros negdje između 6 i 6.15.
Tih petnaest minuta najnejasnijih je petnaest minuta u mom danu.
Potpuno su neodređeni.
Toliko su neodređeni da u njima uspijem odrediti kakav će mi biti dan. Nemoguće?
Probajte, ali morate imati svoje nejasne jutarnje minute.
(ovo se naslanja na onu – What the bleep do we know!)
Kako se radio budilica jutros našla na Narodnom radiju, nemam pojma. Emisija im se zove budnica. Prikladno.
Uglavnom, prije nego što napustim najdraži prostor, zamješam Anđeoske kartice.
Anđeli su mi jutros ovako govorili:
Budi kucanje.
Neka svaka tvoja misao otvori put dobroti i rastu
onih koji još ne znaju kucati.
I tako sam pogledala u utorak.
Evo, da zakucam.
Ne sudimo olako drugima.
Pođimo od sebe. Upitajmo se što smo učinili da izazovemo nečiju reakciju i oblikovali je baš takvom , možda suviše bolnom za nas. Toliko bolnom da se odmah hvatamo osude, tek da bi zaštitili vlastitu dušu od boli.
Ne ide to tako, makar ne na duže staze. A i odrasli smo.
Ponašanje bliskih osoba je najčešće ogledalo našeg vlastitog ponašanja, prema tome kad raspalimo nemilosrdno po nekome da je ovakav i onakav, zapravo govorimo o sebi, izvlačimo ono najgore iz sebe.
Osim hrabrog pogleda u ovaj utorak, zagledajmo hrabro i u svoje osude, tu ćemo se najbrže pronaći, ogoljeni do kraja.
E, a za to valja imati hrabrosti.
(Neizmjerljiva količina dobre volje i vremena koje ulažemo u neki odnos, bez obzira kakav on bio, bila bi zasebna tema!)
Kuc kuc kuc
Dobar je ovaj utorak.
Post je objavljen 03.07.2007. u 10:41 sati.