Marketing
Cry Of The Black Birds
U zadnje vrijeme se nekako osjećamo ko da smo u nekoj gužvi… Prvo nam nešto padme napamet, pa drugo i toliko se toga nakupi da ti se čini ko da nikako da to riješiš ili pak napraviš… Ali ipak sve u svoje vrijeme se vrati na svoje mjesto, barem nakratko… Naslov naravno nema nikakve veze s postom…. Da krenemo od početka… Ovaj cijeli tjedan je bio na neki način naporan… Trebale smo sređivati nekaj za posao i kada smo napokon sredile (ali s naravno jako, jako puno muke), onda je trebalo zvati da se vidi ima li još slobodnih mjesta… Naravno zvalo se kako bi nam oni rekli da se nazove na neki drugi broj… I mi naravno nazvale na neki drugi broj i kaj nam se dogodilo… Prokleti telefon samo pišti… Nitko se ne javlja nego samo cvili… I naravno premda se tri osobe žele zaposliti na taj posao, rekli smo jednoj curi neka sada ona malo zove i pita zašto stalno pišti kada se zove taj broj… I naravno njoj tip odgovori da ta centrala ne radi subotom i nedjeljom… A čak smo se morale dić u pol jedan kako bi ih zvale… Sutra nam je isto nekako gust raspored… Treba naravno zvati za taj posao, treba otići u Zagreb neke stvari još obaviti i tko zna kada ćemo se vratiti doma… Ali na neki način je zabavno… Naravno čovjek se polako uči životu i vidi kako je to živjeti tj. preživljavati kada nema škole… Hehe… U petak smo se našli s jednim dečkom s bloga… Činio se totalno normalnim, kao što smo i očekivale… Naravno izgleda ko da je bio malo šokiran kada nas je vidio, ali to smo brzo zanemarili, jer smo polako krenuli do Močvare… Bilo je na neki način super, iako nismo ulazile… Piše da je trebala Močvara početi u 10, a počela je negdje oko 11.. Ali nemojte nas držati za riječ… Nismo ni duge htjele ostajati, pa smo otišle na predzadnji bus… I tamo srele nekog pijanca koji je krenuo k Močvari… Tip stvarno ne zna kamo će sa sobom, ali pak dobro krenuo se zabavljati…. I kaj da se još spomene… Hmmm… Jučer smo prespavale kod frendice… Naravno kada smo mi svi skupa o nije nikakav tipični pidžama party… Došle smo kod nje negdje oko 11 ili 12… Lijepo gledale njenu knjigu koja je pisala kao mala… Za to nemamo komentara, osim naravno da smo krepavale od smijeha… Otišle smo gledati film, i naravno kao poslije filma smo trebale ići spavati… Ali naravno ja im nisam dala mira… Ne znam zašto, ali kada sam s nekim ja ne mogu uopće spavati, ajde dobro ako smo još u našoj kući, ali kada smo kod nekoga to je za mene nemoguća misija… I negdje oko 3 spustile smo se mi dolje i naravno išle na komp… Gledale smo imali kaj novoga, išle smo na you tube i gledali malo spotova… Neke grupe imaju jak dobro spotove, iako se trebaju baš nekoliko puno pogledati da se skuži koja im se svrha, ali to je sada najmanji problem… Došle mi u njenu sobu negdje oko pol pet, još si malo popričale i naravno zaspale… Probudila nas je tek budilica u dvadeset do jedan… Da nije tko zna do kada bi spavale… Kada smo se vraćale od nje kući, pratio me neki osjećaj ko da je 10 sati ujutro… A ono vani sunce pišti i ja pogledam na sat ono pol 4… Naravno da danas očekujem da će mi jako brzo proći ovaj dan jer sam ga takoreći cijelog prespavala…. Premda nemamo više ništa pametnoga za zapisati, napisati ćemo štafetu koju smo dobile od Anyone Anymore… U toj štafeti moramo napisati 10 stvari o sebi, koje vi praktički ne znate… Sada treba jako dobro razmisliti… Prije toga ovu ćemo štafetu predati S.djevojci (ne pitajte zašto, jednostavno nas zanima što će napisati) i Her Infernal Majesty…
1.Sa osobama koje poznamo brže planemo, nego kod osoba koje ne znamo toliko dobro (zato što kod ovih osoba znamo njihove reakcije i da li su njihove namjere bile namjerne ili ne)
2.U nama se skriva i neka strana koju većina ljudi nije ni vidjela (sada ne mislimo na pokvarenu stranu, već otvorenost i želju za životom)
3.Malo smo na koga ljubomorne, i ako jesmo na koga to nas većinom brzo prođe (većinom ljubomora prevladava među nama)
4.Prvi band koji smo počele (od metala) redovito slušati je System Of A Down
5.Gotovo smo antitalenti za sve (ne baš za sve), ali mislimo da se sve može kad se hoće
6.Nekada smo govorile da želimo svoju obitelj mijenjati za drugu, ali sada kada smo vidjele kako nam većinu dopuštaju samo kada trebaju imati povjerenja od nas, onda je ne bi mijenjale ni za što
7.Odgajali su nas kao katolike, ali jednim događajem u našem životu prestale smo više vjerovati u to (ne smijte se, jednostavno mala djeca, kaj se može)
8.Imamo jako puno sreće što nas roditelji prihvaćaju kakvim jesmo i što nas ne žele promijeniti
9.Ponekada same sebi idemo na živce koliko smo znatiželjne osobe i uvijek tražimo proklete detalje kako bi si napravile pričicu u glavi
10.Prema odgoju su nas naučili da ne psujemo… Tako da od nas možete samo čuti sranje ili nekaj slično, jer možda to je psovka, ali mi je tako ne držimo
Trebalo mi je prokletih pol sata da se svega toga sjetim… Nadamo se da ste nekaj saznali… I neki ljudi su nekaj možda od toga znali, ali kaj se može… Većina nije, a većina naravno prevladava…
Post je objavljen 01.07.2007. u 18:52 sati.