Marketing
~~ OUR FAREWELL~~
Najdraži moji, ovaj post je ujedno i jedno oproštajno pismo. Ne – ne gasim blog, i ne – ne namjeravam se ubiti. Samo ću blog neka dva miseca staviti u stanje stagnacije jer idem raditi. Da, idem, iako sam sama sebi rekla da neću, pa makar ovo lito umrla od dosade… i da, umrla san od dosade… doista… staro društvo, i oni njegovi ostaci i ruševine su se potpuno raspali, nema više nikoga, svi pobigli glavom bez obzira, jednostavno se raspalo jer nismo više ona dica koja su igrala na karte, , skupa išla na more, i igrala svakakve debilne igre poput vatala, hokeja (e te ste palice tribali viditi), grupa traži grupu, a ne smin zaboraviti pa-pa, to je bija vrhunac – valjanje po podu, pentranje po zidovima… ta vrimena su prošla i davno su zaboravljena iako je to bilo samo do prije 3-4 godine… svi smo se prominili, neki su otišli na fax, mi ostali idemo u srednju, udaljili smo se i neki posvađali i sad smo samo različiti svjetovi čiji su mali i bezbrižni umovi nekad davno gradili jedan svemir… nekad davno… u doba kad su bajke još postojale, no koa što rekoh, to je davna prošlost, doba kad još nisam razmišljala svojom glavom (iako ni ove procese u mom mozgu baš ne bi nazvala razmišljanjem), ali eto – bilo pa prošlo, okrenimo se sadašnjosti i budućnosti… ovako vam izgleda moj dan (barem nekoliko proteklih) ŕ ustani se ŕ marendaj ŕ slušaj muziku ŕzapali ŕ slušaj muziku ŕmoljakaj rodicu oće li s tobom na more (jer je linaaaaa) ŕako oće, ajde, ako neće pročitaj još 100 str knjige ili nacrtaj nešto ŕ zapali ŕ večeraj ŕ aj s rođakom zapaliti ŕ malo se čuj sa ekipom iz razreda ŕ opet i ponovno crkni o dosade ŕ i tako opet i sve ispočetka (samosažaljevanja, život na mliječnim namazima, svađa sa ukućanima, cendranje i proklinjanje ovog mog ionako već prokletog rodnog mista san izostavila iz ovog, poviše navedenog ˝kruga života˝)… o-kej! Zaključili ste da se ludo zabavljam, ko nikad u životu! Mda! Hmmm… nekima je život tako prokleto dosadan… nego da vam još malo pobliže objasnim zašto neću pisati blog… e pa zato jer ću sljedeća dva miseca stati kod babe (zapravo na katu poviše, ali nevermind)… jednostavno mi je dopizdilo stati doma i čekati da se nešto dogodi… a šta? Ok – bombu na moju kuću baciti neće, utopiti se neću jer znam plivati, auto me zgaziti neće (iako bi itekako moglo ako uzmemo u obzir kako moji prvi susidi voze). I zaključila sam (onako veoma bistro, samo meni svojstveno) da je mogućnost moje smrti veoma mala, a mogućnost da se nešto pokrene i prekine ovu monotoniju još i manja… i tako sam ja odlučila opet ići kod tete u kafić raditi, iako sam prošlo lito bila pošteno skrenila jer sam valjda od svega toga previše očekivala, i razočarala se. Ali sad ne, znam šta me čeka, radim svako popodne (tražila sam da mi produži do 11 tako da doma dođem onako fino crknuta), svako toliko, tj. kad zatražim ću imati slobodan dan tako da se zaletin do vodic (a prošlo nisan imala, a nisam ni tražila – stupida)… i bit će bolje nego prošlo lito jer sad znam šta me čeka i neman šta očekivati, zapravo boli me briga! Dva miseca neću biti doma,neću diliti sobu s bratom (i svađati se oko kompa), neću viditi onog mog primitivnog dida (jeeeeej!!!!)-ok neću ga sad vriđati…
Ovaj post sam započela pisati oko podne ali su me roditelji prekinili pa nastavljam sad – u 3 ujutro… nego… i više je no očito da u ovom postu neću ništa bistro napisati… mda! Evo spakirah se prije uru vrimena… današnji dan i nije bija toliko morbidan koliko protekli… i tako će ~~imaginary~~ otići na dva miseca… ˝I'll be back!˝ reče Schwarzeneger (valjda se njegovo kilometarsko prezime tako piše ili barem nekako slično)… hmm – a razlozi mog odlaska – ima ih više (osim onog gore navedenog), jedan od njih je taj da želim imati svoju lovu jer san tip osobe koja ne voli žicati, pa ni od vlastitih roditelja…jednostavno želim koliku-toliku nevisnost (i novi mp3-4 sa puuuuno memorije)… call me crazy… gle ovo : ˝ej mama daj mi love za duvane˝ ili ˝mama idemo se naliti pa mi triba love˝- hmmm, baš i ne bi išlo! I nekako mi je ža ići tamo, 2 miseca bez kompa je meni, ovisnici, poprilično teško, 2 miseca bez rizanja i raznoraznih sranja – popriličan izazov… i trenutno mi je najviše ža mojih noktića-bolje reći kandži (koje san ja gluuuuuuuupo derište), ali nakon ovozimskih ozeblina meni je prava radost napokon imati normalne prste, ma ne biste vi razumili tu sriću… uf… koja buncanja… prekasno je… sutra idem raditi… kmeeeeee… bolje mi je da iden leći… ne spava mi se… ajte pa-pa
Da zaključim:
možda čak i uvatin vrimena (ako koji put dođen doma) da napišen post ili barem svratim na vaše blogiche pa me nemojte zaboraviti… I ain't dead… yet!
(ne mogu virovati da će mi ovako debilan post stati na blogu 2 miseca)
Za http://nobodyisperfect91.blog.hr/ (sorry ali nije mi se dalo pisati cili duuuuugi nick)
E i btw pročitala sam ˝Neizgovorenu priču˝ - najs, i sad opet čitam ˝u anđeoskom liku zvijeri˝, napisala ih je Viktoria Faust, uglavnom zgodne vampirske pričice, ako voliš… i predlažem ti još od Kai Meyer-a ˝alkemičarka˝ ili ˝dedalova kuća˝ (ustvari bolje umisto nje pročitaj ˝božica pustinje˝)…i… i… i ne mogu se više sititi… mozak mi ne funkcionira… tužno… hehe ; ))))
Shot at 2007-06-27
Shot at 2007-06-27
big
big
big
big
bloody
kissssssssss
from
~~imaginary~~
Post je objavljen 28.06.2007. u 03:05 sati.