Nu, rajo, da ja vama lijepo ispričam što se dogodilo mojoj prijateljici Zeneidi onomad, ima tome koji tjedan, kad se Zeneida uputila iz našeg mirnog Fium-Hasanbegovog jarka u daleku, kažu, bijelu Zagrab-Murhatbegovu avliju.
Priča počinje 'vako. Mladoj Zeneidi donio babo, ko zna odakle, neku spravu, čuda radi. Veli meni Zeneida:" Sakira moja, samo se logiraš na www.ashikovnica.ba i nađeš ženika do sabaha. Eto, ja probala, bolan, i našla. Odlučila se otić njemu u posjete, al' ono , pod hidžabom da niko ne skonta u Fium-Hasanbegovom jarku, da ne bude belaja, znaš kakva je raja.
Uzjahali mi konje naše arapske, stari Mutlajija, ja i još par đevojki. Stari Mutlajija reko babi da nas sve vodi na Hodžino obraćanje raji u Zagrab-Murhatbegovu avliju, babo pustio, kud ćeš veselije od mene, neka mi Alah oprosti odma'.
Oprala se ja, sredila nokte na nogama (urasli k'o čobanski opanci), isprala usta raznoraznijem travama, oribala pete ( bolan se naradila), kitovu mast stavila na usta, uštinula se dva-tri puta za obraze, počešljala obrve, pa odjahala na ašik, jo' da babo zna, ne b' me našo više ni na svetoj zemlji. Ono, bostan nisam obradila, neda nana, veli to dika u nas ženski, Zeneida, ne diraj, bolan, ono što ti Alah namijenio da muškima oči ispa'nu. Ne takla ja, nana ima pet sinova i dvije kćeri, valjda zna.
Elem, jašemo mi tako, vruće, zemlja gori, gužva na drumu, a drumarina bezobrazno košta, pa zaobilazimo s'akako, ne bi li prištedili da nam se nađe.
Eto, stigli mi. Sjahali. Konje odmaramo, jes su se na'odali jadničci. Eto i njega, mog dilbera, Alah ga mili pozlatio. Sve 'oda prema meni, ja se skrila iza starog Mutlajije, ne znam kud ću od srama. Doš'o on. Mrko gleda ispod onijeih rusih obrva, gledam i ja njega ispod svojijejih rusih obrva. Gleda k'o soko, a ja da se skljokam poželim, ne znam koji šejtan me na ovo natjer'o, jebo ga šejtan, da ga jebo gdje stigne.Veli on meni, a glas k'o u Muhameda presvetog: Aj, bolan, Zeneida, šta se s' stisla tako, nijesam takav dojam o tebi stek'o ona na www.ashikovnici.ba kad si ...
Ju, debila, što sam ga htjela odalamit po onoj lijepoj glavi što me podsjetila na Omara Sharifa. Zašuti, bolan, Perhamet Murat beže (ju, što mi se grči vilica kad mu ime izgovaram), jes l' poludio, što me ocrni tako, zemlja te crna progutala.
A smije se on, sve mu brk onaj fino podšišani ulijevo baca. Smijem se i ja. Svojim brkom.
Eto tako, otišli mi na kafu, pa divanimo, divanimo, ja ga sve 'nako pogledavam ispo oka da ne kažem đe, a gledi i on mene 'nako k'o da ne primjetim, a vidim ja sve mu pogled na moje dimije leta, uh, sad me napali, ba, kad se sjetim...A miriše moj Perhamet Murat k'o da je sad iz đul bašte izišo, sve mu znoj od vrućine s čela kapa, al' miriše, nosnice mi pune nje'ovih feromona...a duša mi pjeva sevdah sve u glas...
Raširio ruke moj Perhamet Murat, raširio noge, samo 'oće, valjda , da se ja onesvijestim, što li? Ne moš' to, Sakira moja, svak izdržat. To su muke Alahove, ja ti velim. A lukava sam ti ja, Sakira moja, raširila i ja , pa se mi tako borimo, k'o pobijedi- pobijedi...glavno da je pošteno, tako nas je babo učio od malijeih nogu, eto, dobro da sam to stigla i primjenit u praksi, od srca mu fala.
Skoči moj Perhamet Murat-beg najednom na mene, Sakira moja, šejtan crni u njega ušo, u očima mu onim crnim vidim, šejtan da ga nosi. Kriknula ja (više puta- znaš onu stvar?). Što ću? Kud ću? Moj Murat k'o tigar oće da me rastrga, da me skine, da me...razumiješ? A sjetila se ja pa mu kažem nek' se ,bolan, malo smiri, jer ima nešto da mu priznam, pa nek onda vidi šta će, kud će, gdje će..."
Stala Zeneida. Razmišlja mrko. Oće riječi da bira.
Ajd, bolan, Zeneida, ne pravi se sad fina, što je dalje bilo, de pričaj, Alah te nacilj'o.
"A, ono, rekla sam mu da sam prije bila muško."
Hm? Iju, Zeneida moja, pa što jadna uradi? Što ti je to trebalo? Da sam ja svome Faruku tako rekla on bi mene il' sjekirom posred glave il bi u bunaru završila, jadna ne bila.I, je l' povjerov'o?
A nasmija se Zeneida na to, pa mi veli: "Jes, bolan, kako nije, vidio brčine u mene, oči mu ispale, sad mi došlo ono što mi nana govorila od malena da čuvam i ne kosim, jer samo Alah zna na ovome svijetu kad će mi moj brk glavu živu izvuć. I eto, spasio me moj brk, pozlatio mi se Alahu u čast."
Pa je l' te udario šakom il' nešto? Je l' sjekiru na tebe povuk'o?
"Ma idi, bolan, Sakira, U moga Perhamet Murat bega sve sami fini maniri. Prohtjelo mu se da me preko balkona baci u avliju. Jebo ga balkon, još me u kostima stišće, da ga jebo balkon."
Opaska spisateljice mene: Svaka slučajnost s stvarnim slučajevima je slučajna u slučaju da se slučajne osobe slučajno prepoznaju u ovom slučaju. Da, jest.
Post je objavljen 27.06.2007. u 16:41 sati.