Marketing
Djiabolik nikada ne spava..
Piše: DULE GLAVONJA
photo maniac
Ovo je prva glava moje nove knjige
glava I
Tasna u ruku, masna pod vrat, parfem po licu i slicu, casa soka od nebrojeno mnogo vitamina u sebe, i moze da se krene u nove radne pohode i pobede. U glavi mu je brujala sirena za prestanak vazdusne opasnosti. Jednolicni ton je rezbario, kiselinom ispravljenim vijugama, po onome sto mu je od mozga ostalo, posle vikenda.
Cekao je taxi ispred svoje zgrade I udisao za njega potpuno iznenadjujuci vazduh grada. Nedefinisane boje vozila koja su promicala pokraj njega jos uvek su mu stvarale laganu konfuziju u glavi. Pogledi ljudi iz prepunih buseva licili su mu na girice iz nekog novinskog fiseka. Boga je prizivao samo u dva navrata. Petkom, kada je cela zemljina kugla u dvadeset-cetvorocasovnoj rotaciji, izgovarala zajedno sa njim “Hvala, bogu, petak je”, I jebenim ponedeljkom ujutru kada mu se obracao za pomoc da se pribere I dozove’ nazad u telo. Ovoga puta, pomoc za povratak stigla je u obliku zadriglog taksiste koji je nesnosno glasno slusao jutarnji program na radiju. Iznenadivsi sebe, prilicno jasno je izgovorio adresu gde je zeleo da bude, I krajnje protiv svoje volje, odvezen. Guzva je bila nesnosna, kao I smeh sa radija. Taksista je nesto govorio.
Usao je u lazno cistu zgradu gde je zaradjivao novac koji je trosio na drogu, alcohol I po neku knjigu. Preleteo je pogledom, gomilu namirisanog stofa I cistih frizura. Uhvatila ga je nesnosna muka. Lagano, uvezbanim korakom, zapoceo je spontani beg sa posla. “Dobar dan, dovidjenja”, okrenuo se na peti I uleteo u nezaustavljiva roto’ vrata. Katapult je bio jaci nego sto se nadao. Pegla jos jaca. Sreca da ga nije video niko sem direktora I par stranih investitora, kojima je to bilo simpaticno.
Krenuo je, na srecu’, preko bulevara koji je stajao. Imao je srece. Presao je ulicu I uputio se ka plazi. “Nisam trebao da prestanem da pusim”, pomislio je I zapalio cigaretu. Daleko je Ada. Sunce jos dalje. Bilo je nesnosno vruce.
Pas sa iskolacenim ocima, zaglavljen u smrtonosnom cucnju ga je fokusirao pogledom. Stao je, nije zeleo da mu rusi koncentraciju. Verovatno je pojeo neku suvu hranu. Corbicom bi se resio muka. Od cega se sastoji pseca corba, pomislio je. Od kostiju. Opet je bacio bic, koji je proleteo tik pored psa u agoniji. Ovaj je bio spreman da po cenu zivota izbaci govno, tako da se nije pomerio. Samo su mu oci krenule jos vise ka napolje’. Obrisao je znoj sa cela kravatom I skoro nepomicno obisao oko psa. Resio je. Otpesacice do obale, prebacivajuci se poput gerilca od senke do senke.
Zvizduk, prepoznatljiv iz vremena kada je to bilo sredstvo komunikacije, divno vreme pre telefona, interfona itd, kada je svaki kraj imao svoju prepoznatljivu sinfoniju, vrati ga u detinjstvo. Setio se prvih univerzalki’ koje je iskukao, od oca, uz gomilu obecanja da ce biti dobar I popraviti matis na cetiri, do polugodista. U “jedan dan” novim patikama je harao, skolskim dvoristem, izmedju dva gola. Suvereno je vladao terenom, imao savrsen pregled igre I perfektan dribling. Krenuo je ka golu VIII 2, u tom trenutku ispred njega se postavlja bek protivnickog tima, cvrst kao stena. Sudar je bio neizbezan.
“Brate, sta ti je. U kom si fazonu, jesi li pojeo coveka. Sav si musav?”, Bane Kulov ga je svojim glupim kezom, teleportovao u sadasnjost. Ne sluteci nista, povukao je dim iz njegove lule, koju mu je ljubazno ponudio. “Nije losa, A?”, izgovorio je I nestao, mili lik iz detinjstva ulivajuci se u bulevarsko-beogradske solitere… ..>>
Pročitaj ceo text >>
Post je objavljen 19.06.2007. u 18:06 sati.