Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati,
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima,
kad mi sjaj u oku izbledi od kiša i kad me možda više neće biti...
Da li ćeš ponekad zaplakati noću,
kad te seti davna zaboravljena pesma,
na sve ulice i restorane,
sva ona mesta koja ćeš pamtiti
po našoj nežnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama....
Da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proleća,
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca,
kad osetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti...
A sve će biti kao pre
i ona reka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo hteli...
Da li ćeš me ipak zaboraviti u predahu dveju ljubavi,
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima...
Post je objavljen 28.02.2008. u 12:53 sati.