Ponekad se pitam zašto sve držati u sebi i biti kao vulkan (trpim pa na kraju puknem) pa ću neke stvari podijelit s vama... Svi znamo onu ˝sve je lako kad si mlad...˝, al jel doista tako? Baš sam neki dan pričala s frendom i došla do savršenog zaključka...( moram mu to ukrast, al jbga) ˝Život je kao ruža, pazite se trnja!˝ ili tak nešto i shavtila da smo mi zapravo preodrasli za naše godine i da nas sve jednako pogađa kao i one ˝velike˝ ljudeke, te da prolazimo iste stvari ko oni ( samo mi smo još ˝premladi˝ i ne znamo što su brige...kažu oni). Baš se pitam kak je onda imat prave brige ako smo već sad proživjeli depresije, šokove, svakakve padove...
Baš gledam ljudeki pišu o ljubavi, nogaču, hobijima...ma o životu, a ja stojim... Gledam jednu točku i ne znam od kud da krenem. Ne znam ni kak sam došla uopće do tuda, al znam da je par godina samo prošlo uz mene i ne mogu se ni okrenut unatrag.
...i pitam se zašto ne bi pisala o pravoj boli, npr. onoj kak je to izgubt prijateljicu koja je samo godinu dana bila mlađa i čiji te smješak vraćao u život svaki put kad si pala? Možda je glupo pisati o tome, ali to je istina s kojom se moramo pomirit, ali nitko ne želi pričati...sve ih boli sama pomisao, ne žele se ni sjetiti da je ona postojala. Ja to ne mogu dopustiti jer ona živi u mom srcu i dio je mene zato ću joj posveti nešto da bude i ona tu...i da zna da ju nisam zaboravila...
Post je objavljen 09.06.2007. u 09:41 sati.