Ja netragom nestanem i onda se ponovno vratim. Shvatila sam da mi ovo treba. Nešto di ću sve svoje frustracije pretočiti i olakšati sama sebi. Ima mnogo tema o kojima želim pisati, no u zadnje vrijeme (jedan duži period) sam se potpuno zatvorila u sebe i ne govorim nikome ništa. Sve što me muči ili usrećuje (što je napisano bezveze jer me ništa ne usrećuje, a u biti nisam sigurna zašto sam onda i napisala to) držim za sebe. I nekako je dobro išlo, no onda opet, potreban je netko ili nešto poput bloga da se izjadaš. A opet, što da pišem tu na blog kad to čitaju ljudi kojima sam okružena i opet se onda ispostavi da svi sve znaju?!
Uglavnom, sama sebe zapličem i zbunjujem.
Pa eto, razmišljala o brisanju bloga, o promjeni adrese koju nisam planirala nikome reći, a na kraju ostala pri ovoj staroj i eto, odlučila ipak nešto zapisati, otvoriti se jer smatram da nije dobra ova moja zatvorenost.
Previše se odmičem od ljudi. A to je zato što stvarno nikome, ali nikome ne vjerujem. I postaje kronično i straši. Užasno me straši.
I uopće nisam sretna. Zbog ničega. Sve mi je tako teško i sve me muči. Osjećam kao da previše toga držim u sebi i onda kad to hoću riješiti sama sa sobom jednostavno ne vidim problem, a osjećam da postoji. I ta moja zbunjenost me tako ljuti.
I puno ljudi me razočaralo. A možda sam i ja njih. Ne znam. Al onak, glupo mi je to. Nikome ništa nisam napravila i svi su najednom ljuti na mene. Mnogi su ljuti jer imam dečka i jer sam s njim stalno. Onak, ne niste ljubomorni. Jok, jok.
Bitno da mi nabijaju na nos „Nemamo ništa protiv, al onak daj ne budite stalno zajedno. To vam nije dobro.“
A šta nije dobro bit s nekim do koga ti je stalo?
Pa čemu onda imati curu/dečka ako ne planiraš biti s njime? A i svejedno su me svi razočarali i ljute se zbog vremena koje provodim s dečkom. A i zato me ku... zaboli.
Ne treba mi nitko. Pogotovo ne takvi ljudi.
Barem znam na čemu sam s njima i kakvi su. Dvolični. Yes, yes.
Post je objavljen 08.06.2007. u 20:43 sati.