- Piši, bre, o meni što više! - rekao bi mi Šćepanović, agitujući za što veći obim knjige, tražeći što više papira za svoje delo. O čemu se radi?
Šćepanović, Šćepa, mršavi žgoljavi mladić se istakao kao iznimka u pravilu - dok su sve inozemne i domaće studije pokazivale da ljudi cene drveće te da ih smiruje njihova blizina, Šćepanović je mrzeo drveće iz dna duše. Hrapava kora, ta degenerična forma, mlohavo lišće, taj prostor kojeg drvo zauzima, taj život kojeg kao da i nema, celi jedan život upotrebljen samo za vitoperenje u gadljivim oblicima i za srkanje vodurine iz zemlje. Šćepanović je smatrao drveće najnižom vrstom života, dapače, nižom i od ne-života jer ne - život barem nije crpeo energiju da bi sebi osigurao tako ništavnu i apsurdnu egzistenciju. "Jedino dobro drvo je mrtvo drvo", govorio je Šćepanović, mada mu ni mrtvo drvo nije bilo milo pošto ga je isuviše podsećalo na svoj prijašnji živi oblik.
Da se Šćepanovića pitalo, posvetio bi ceo svoj život uništavanju drveća, međutim sudba kleta je nemilosrdna i slepa na slučajeve kao što je Šćepanović. Umesto da ga odnese u Amazonu i učini snažnim priglupim drvosečom, fatum ga je smestio u slabašnog, smeđeg polu - intelektualca u Zagrebu - gradu koji je imao dovoljno drveća da Šćepanoviću zagorča život, a nedovoljno da bi njihovo uništenje imalo ikakav značajan udeo u moru drva koje je sisalo život diljem vascele plave i nažalost zelene planete.
Kao da sve to nije dovoljna nevolja, Šćepanović je nalazio problem i u tome što je u svojoj mržnji prema drveću bio usamljen. Na stranu oni bolidi koje je pogled na živi trupac `smirivao`, drveće je imalo dosta pobornika i zbog svoje sposobnosti fotosinteze. Ah, fotosinteza je bila najtužnija ironija Šćepanovićeva života! Zrak kojeg je udisao imao je da zahvali svom mrskom dušmanu, a drveće ga, što je bilo najgore, nije s namerom ni proizvodilo već je praveći sebi škrob usput izbacivalo kiseonik. Usput! Isprdak drveća značio je život Šćepanoviću, i to je samo uvećalo njegovu mržnju. Kao časni, pobeđeni vojnik kojem je ljigavi, neprijateljski oficir poštedio život, Šćepanović se zakleo da će svoju mizernu egzistenciju da posveti osveti onome zbog kojeg je njegov život postao tako bedan.
Šćepanović beše uistinu neobična ličnost, s vizijom koju nitko nije mogao da doživi, ne zato što je njegova vizija bila prenapredna već zato što je bila premarginalna, previše maknuta `sa strane` da bi ju itko svojim uskim vidicima mogao da obuhvati. Omrznut, a opet nepokolebljiv u svojoj misiji, zaslužio je svoju hroniku kao iznimna individua i kao izuzetna ličnost u životu drveća u čije je nepostojeće sećanje tek on sam uspeo da prodre.
- Nek drvo gori zbog mene! - šaptao bi mi Šćepanović dok pišem njegovu historiju. Nažalost, Šćepanović bi zaboravio žalostan fakt da hroniku o njemu pišem putem komputera, gde se drvo nije moralo da preradi u papir već se putem sajber - spejsa žrtvuje nematerijalni bajt radi materijalnog škarta.
Ne bi li kako ukazao na šokantnost i provokativnost svojih činova diljem Zagreba, Šćepanović je privatno zatražio od svog hroničara da piše njegovu hroniku na srpskom jeziku, s nadom da će tako da potakne iracionalnu mržnju u zagrižena, revnosna čitaoca.
Post je objavljen 07.06.2007. u 00:50 sati.