Ponovo o osećanjima. Ma koliko želeli da ih potisnemo ona se pojave. Uvek sam govorila da svaki osećaj koji se javi je normalan jer mislim da nije dobro kad čovek izgubi bilo koje osećaje, kad prestane da oseća,kad postane emocijalno prazan.
Posetila sam prijateljicu danas i pričale smo na ovu temu. Ona je prosto izgubila emocije. Niti voli, niti pati a sreću kaže da ništa ne može da izazove kod nje. Ubeđivala sam je da prava osoba će izazvati ljubav kod nje. Odgovorila mi je da joj je srce kamen. Život je ispred nje, zašto tako misli? Zbog lošeg iskustva iz prošlosti? Svi smo imali neki pad ali mislim da ne treba srce zatvarati zauvek. Toliko toga sam prošla u poslednje vreme i u jednom momentu sam pomislila da sam istrošila emocije ali sam sigurna da nije tako. Jako sam emotivna, znam da ni to nije dobro. Treba biti umeren u svemu. Još uvek imam osećaj da ga volim i posle svega što je radio. Ne znam da li me osećaj vara ili je stvaran. Nisam više tužna i ne plačem već danima. Pomislim na njega u toku dana ali mi nije samo on na pameti. Vratila sam se normalnom životu. Viđam se sa prijateljima, radim projekt, idem šetati...krenula sam dalje, hoću da živim život a ne da prolazi kraj mene dok ja sedim i patim.
Planiram otić na more malo se odmorit.
Post je objavljen 02.06.2007. u 00:03 sati.