Ideju za ovaj blog mi je dao " proziran ". Pitao me zašto smo prekinuli.
Možda je sad ovo suvišno ali želim pistai o tome jer ni u jednom blogu nisam pisala.
Sve je počelo pre više od godinu dana. Dugo sam bila sama jer me niko nije zainteresirao a onda se pojavio ON. Tako sladak, inteligentan i zabavan. Nakon nekoliko razmenjenih reči znala sam da nisam ravnodušna i da bi moglo bit nešto više od običnog poznanstva. Počeli smo se viđati i nakon nekoliko dana provedenih zajedno počela je naša priča. Sve je bilo nekak lepo, neko bi mi sad rekao da je tako na svakom početnu ali ovo nije baš tipično. Provodili smo sve više vremena skupa i shvatili da smo isti po karakteru. Osećanja su se javila i kod njega (tako mi je govorio) i kod mene. Zavolela sam ga kao nikog pre u mom životu. Sve sam mu posvetila. Nije voleo nikog iz moje okoline i ljude koji su me okruživali. Ljubomora...to je gadan osećaj i osobina koja ako pređe granicu može uništiti sve lepo.
Prekinula sam sedeti za računalom i kuckati se sa drugaricama i drugovima koje sam znala mnogo pre nego što sam njega upoznala. Znam da je to greška ali sam to učinila jer sam želela da nam veza uspije. On je naravno nastavio sve to raditi, čak se išao i upoznavati sa " drgaricama " koje je upoznavao svake noći dok je čatovao na internetu sa njima. Nisam imala ništa protiv jer sam mu verovala da me voli i da su to samo " drugarice ". Sve sam bila spremna raditi za njega. Kuhala sam mu, prala mu robu...Njemu nikad nije bilo dosta. Uvek je mene krivio za sve. Govorio mi da mi nije stalo do njega, da hoće sigurnost. O kakvoj sigurnosti je pričao kad je on meni nije pružao? Govorio mi je da jedno govorim a drugo radim. A zapravo je on bio taj koji je to radio. "Napad je najbolja odbrana". Kad god bi mu rekla kako se osećam on je shvatao kao napad, bolelo me što je hladan. Bio je u stanju gledati me kako plačem i još mi govoriti gadne reči. Promenila sam se, više nisam bila devojka sa osmjehom na licu koja je dizala ljude oko sebe sa dna...sad sam ja bila na dnu. Jedno vrijeme se dvoumio između mene i neke devojke. Da li možete da zamislite kakav je osećaj kad čekate da neko koga volite odluči hoće li bit sa vama ili sa nekim drugim? Ne znam što mi je to trebalo u životu. Toliko sam plakala i nervirala se. Zašto sam ja to sebi dozvolila? Volela sam ga, volim ga i sada i ne znam do kad ću imati ovaj osećaj. Odlučio se bit pored mene i graditi našu vezu (tako mi je govorio) i ja sam mu verovala. Počeli smo pričati da bi mogli i živeti skupa i kad on završi fax da se venčamo. Živela sam u tom snu. Pre dva meseca , jedne večeri našli smo se na starom mestu da bi prošetali. Tad je počeo sa nekom pričom koja me šokirala. " Ne želim se vezivati, hoću da imam svoju slobodu i raditi šta mi je volja. Ako me voliš biti ćeš uz mene a ako želiš možeš se sad okrenuti i otići." Pogledala sam ga i upitala šta se desilo, gde sam pogrešila i šta ga je nateralo da promeni sve za jedan dan. Rekao mi je "tako sam odlučio i to je to". Počela sam plakati, srušio mi je snove...upoznala sam ga jako dobro i znala sam šta ove njegove reči znače. Sva u suzama rekla sam mu da ga razumem da ni ja neću pritiske i da možemo imati vezu kao i dosada a kad budemo spremni ići korak unapred da ćemo to tad uradit. Međutim, naredna dva meseca kad god smo se videli bilo je mučno. Kao da je svaki dan tražio razlog za svađu. Povukla sam se, promenila odnos prema njemu jer sam osećala strah ako bilo šta uradim i on pomisli da ga stiskam da će otići od mene. Koja sam ja budala bila! Sad to vidim. Ako je doista želio svoj život da ga živi "sam" zašto me nije pustio...toliko puta sam ga molila, molila sam za ljubav. Kad je uvideo da sam se ja povukla, prestala pričati o budućnosti opet nije valjalo. Tad je počeo govoriti da mi nije stalo do njega i da ga ne volim. Kad bi samo znao koliko ga volim još uvek. Rekla sam mu da više ne razgovaramo o budućnosti jer je tako on želeo da bi mi odgovorio "sad želim živeti sa tobom". Kao da sam neka igračka pa on radi sa njom što mu je volja. Ok, ja sam bila srećna jer on opet želi biti kraj mene. Koliko je ovo sve jadno. Zahtevao je od mene da mu se javljam sto puta na dan, da zna svaki moj korak. To sam i činila. Kao da sam neka klinka koju on kontroliše...Stalno je igrao igre "vruće-hladno". Počeo je vređati ružnim rečima..nisam imala više snage boriti se, samo sam plakala dok me je on krivio za sve. Znam da nisam nigde pogrešila i da sam uvek bila iskrena. Nisam sigurna da je i on bio. Sve sam mu dala, sve sam činila za njega....Pre dve sedmice opet je došao sa pričom da hoće slobodu, da hoće raditi što mu je volja a najgore od svega je bilo sto mi je rekao da mu nije bitno da li će me povrediti i ako sam zrela da ću razumeti svaki njegov potez. Da li osoba koja voli može to raditi? Da li može raditi što mu je volja i da ga ne interesira da li me to vređa i povređuje? Zašto jednostavno nije rekao da je kraj među nama i nastavio živeti kako je hteo? Da li je čekao da ja to uradim? Da li ja proveravao moje granice ili moju ljubav prema njemu? Ove njegove reči su me pogodile i gurnule na dno. Danima sam plakala.
Nadam se da ću se ponovo dići sa dna...možda negde postoji neki pravi za mene koji će me voleti, poštivati i kojeg ću ja voleti više od svog života.
Post je objavljen 30.05.2007. u 01:03 sati.