I tako se zaputim. Prvi urečeni sastanak s doktorom Nadležnim koji neće biti u ambulanti s ostalim svijetom. Dao mi je oskudne upute kako ću pronaći njegovu sobu. Tko je ikad nešto tražio po bolnicama, a da to nije neki ogromni odjel odmah pri ulazu u zgradu, zna kakvi su to labirinti. Bilo oni u podrumskim highway-koridorima za rublje ispod gomila nekakvih cijevi, ili oni po vrludavim mansardama. Dr. Nadležni je u jednom takvom potkrovlju. Nakon dugog lutanja i dva upita, napokon se našla dovoljno strpljiva duša da me točno uputi do mog spasioca. Iza kantine je ostava za metle i zahod, a preko puta šanka je nekakav uski mračni hodničić. Nije da sam se morao zguriti, usukati ramena i okrenuti se malo u stranu da bih uopće prošao kroz taj hodnik. Ali skoro. Na kraju hodničića vrata, a na vratima piše „Addiction“. Ispod toga druga pločica na kojoj stoji: „Dr. Nadležni“.
'Enti! Što je sad to?
Kuc-kuc. Ništa. Pa kud su ga tu zbuksali? A možda i nije tako loše, samo otvori vrata i vikne: „Kavu molim!“. Ali kakvo „Ovisništvo“, koji vrag...
Kad eto ga, dolazi sav čio i razdragan; dobar dan, dobar dan, izvolite, uđite... tutne mi u ruke znanstveni časopis na kojem piše „Addiction“, ovo je za vas!
- Sad sam još i ovisnik? Pa da, nisam ni sumnjao...
- Ne, ne, - smije se dr. Nadležni, - to je naš časopis, ovdje je i redakcija, a ja sam u uredništvu!
Aha. Odmah mi lakše.
Sobica ne može biti manja, ali ugodna. Dobro je ponekad biti zbuksan iza kantine na posljednjem katu. Vani je sigurno živo, odmah pokraj je i neka predavaona, a ovdje mir božji. Na jednom zidu polica sa svim godištima „Addicta“.
Ali, sad prvi put mogu primijetiti i osobni štih doktora Nadležnog. Na stolu umjesto pretpotopnog pisaćeg stroja njegov laptop. U kutu uredno složene moderne cipele. On prvi put nije do grla u bijeloj kuti pa vidim da ispod nosi drečavozelenu majicu s potpisom. E, jebem ti! Baš ga imam peh. Izgleda da je neki šminker. Kod mene nema, ja sam starog kova: ušminkani muškarac = svraka popila mozak. Što drugo? Katkad me život demantirao ponekom iznimkom, nadam se da je to i sada slučaj. Na kraju krajeva, najprije sam bio mislio da je štreberko, a pokazalo se da ga Nadležni zapravo dođe nekakav punker među liječnicima. Odmah me pridobio. Vjerojatno će se i sad pokazati da sam imao krivu predrasudu (a koja predrasuda može biti prava, jebate).
Zato samo hrabro naprijed, do sad je sve dobro rekao i učinio!
- Čitao sam blog. – veli nasmijano.
Upssss! Onda je i pročitao sve što sam mu iza leđa napisao. A neka, mislim se, šta sad, a kažem:
- Nadam se da vam je od koristi.
On se cereka:
- Da, da. Ali glavno je da ste već puno bolje. I bit ćete sasvim dobro.
- Pa fino, odoh ja...
- Ooooojs, not so fast! Ne tako brzo! – zauzda me smjesta jer sam ja već ustao sa stolca ne bih li zbrisao, iako ni za živu glavu ne bih priznao da sam se uspaničario malo. Ako veli da je dobro, onda je valjda dobro...
- Kad kažem dobro, znači da je najgore iza vas. Kriza je prošla. Ali pravi posao nas tek čeka. Puuuuno, puno posla!
A jeeeebiga, pomislim.
Pa trupnem natrag na stolac.
Post je objavljen 24.05.2007. u 18:17 sati.