Pregled posta

no fun allowed

Ako kažem da sam umorna, nisam rekla dovoljno. Iscrpljena sam. Krepana.
Imam osjećaj da mi fali prostora i da je jednostavno premalo vremena, a previše stvari koje moram napraviti.
Mrzim taj osjećaj. Ma, mrzim ja puno toga u posljednje vrijeme. Ali sve prolazi pa će i to!:)
Maglovito se sjećam one energije u zraku s početka proljeća, čini mi se da je to bilo prije nekih stotinjak godina.
A, kako vidim, nisam sama...svi nešto pušu, uzdišu, svima je, bar se tako čini, dosta svega.
U jednu ruku sam i sama kriva...znala sam da će mi se ono izležavanje obiti o glavu prije ili kasnije! Zadnjih dana nisam imala volje za ništa pa sam to rješila spavanjem, filmovima i ležanjem na suncu. To se pokazalo pogrešnim.
Sad me zato sa stola upitno gleda veći broj knjiga i nekako mi se čini da neće nestati same od sebe. Valjda čekaju da nešto poduzmem. A meni je trenutno sve privlačnije od učenja. Doslovno.
Ali kako to nikoga ne zanima, a kraj je jako blizu, bilo bi bolje da se priberem i završim onako kako sam i započela...marljivo, ambiciozno i, što je najvažnije, uspješno. Ma mogu ja to...još samo malo i ljeto je tu, ne puštam ga do daljnjega!
Problem je u tome što koncentracija slabi ako misliš na nešto drugo...a to bi trenutno bila istina kad se radi o meni. Ima toliko toga što mi se mota po glavi da nisam sigurna o čemu prije misliti. Prije nekoliko dana moja Tratinchica je pisala o jednoj temi i dok sam komentirala taj njen post, nije mi palo ni na kraj pameti da bi ja uskoro mogla biti u sličnoj situaciji. Nažalost, jako sličnoj.
Prošli tjedan mi je prijateljica rekla da je možda trudna.
Zapravo, da postoji mogućnost da je trudna.
I to u kontekstu, uklopljeno u neku glupavu običnu rečenicu. A meni se svijet okrenuo pred očima. Još se okreće. Mislim, to je nešto ogromno! Nešto veliko, važno, nešto što mijenja život zauvijek. Nešto za što ona definitivno nije spremna. Prvo sam minutu, dvije samo gledala u nju, onda zbunjeno promucala ''mmmolin, šta si rekla'' i na kraju počela nekontrolirano vikati i lapatati rukama okolo. Ne znam, stvarno ne znam kako sam se suzdržala da je ne ošamarim! Sada, nakon tjedan dana dođe mi da vratim trenutak i zviznem je po glavetini svom snagom. Blesavo, nepromišljeno stvorenje!
Uglavnom, nije me pustila da joj puno pametujem (ne bi ni ja nju), rekla je da je bilo slučajno i da nema pojma šta će napraviti ako to bude istina. Na to je od mene dobila odgovor da se tu nema šta previše misliti, da se vrijeme ne može vratiti i da će, ako je slučajno trudna, roditi i to je to. Nije se složila. Kaže da bi ona abortirala ako bude potrebno. E sad, znam da bi trebala biti uz nju i da je na meni da je podržavam uvijek i u svemu. Moj zadatak je da se složim s njenom odlukom ma kakva ona bila. Ali ja ne mogu i gotovo! Ako slučajno bude trudna i odluči da neće zadržati to dijete, nisam sigurna da imam snage podržati je. To se suprotstavlja mojim načelima, svemu onome u što vjerujem. Život je život i nitko ga nema pravo oduzimati. ni sebi, a pogotovo ne drugome. Ako si dovoljno star za stvoriti život, onda si dovoljno star i za preuzeti odgovornost koju on donosi. Znači, ostaje samo nadati se da je sve lažna uzbuna. Ne želim razmišljati o tome šta bi bilo da nije tako. Ali znam je, nema razloga da mislim suprotno. Ovo je samo strah koji je gospođica zaslužila svojom nepažnjom. Samo to. Eh da...sad mi je pala na pamet jedna situacija u kojoj sam se našla nekidan...sjedim u polupraznom autobusu i gledam kroz prozor, a pored mene se odjednom stvori neki mladi Francuz i pita može li sjesti. Ja zbunjena jer je pola busa prazno, ali svejedno, mičem stvari i puštam ga sjesti. Prvo je 10-ak minuta šutio i gledao malo u prozor, malo u mene, a onda se odvažio i počeo pričati na nekom svom jadnom engleskom. Trebalo mi je dobrih par minuta da izoliram naglasak i pohvatam šta on to govori. Tek je tada postalo čudno...trabunja on nešto o tome kako imam prekrasne oči i osmijeh, kako sam lijepa kao zora (khm, khm) i kako bi za njega vrijedilo putovati iz Francuske samo da mene vidi!
Prvo sam se zbunila, pa zacrvenila (a to inače ne radim) i na kraju promucala neko jadno hvala. I to na francuski!:)
Ukratko, od ovog tjedna više učim, više cijenim odgovornost i, naravno, više volim Francuze!

Post je objavljen 20.05.2007. u 12:57 sati.