Ne znam više ni započeti glupi post.
Ma htjela sam reći da sam jako razočarana svima i da sada živim samo iz dana u dan. Sve mi je postalo tako svejedno.
Uništili su me oni kojima sam najviše vjerovala, oni za koje sam se trudila više od ičega, oni od kojih sam tražila prijatelje, oni kojima sam dala sve. I i dalje me uništavaju. I dalje ne vide ništa. I dalje su samo oni bitni. I dalje žele da se ja trudim oko njih. I dalje ne žele uzvratiti. I dalje svaljuju svu krivnju na mene. I dalje očekuju da ću ja uvijek biti tu jer znaju da uvijek i jesam bila tu.
I dalje mi idu na kurac s takvim ponašanjem.
I stat ću tome na kraj.
Ne želim se više mučiti s nikime. Sve ću ja to privesti kraju. Ne zanima me više nitko.
Moji osjećaju su bili prejaki za svakog pojedinca, da bi me na kraju odbacili ko smeće. Da bi od mene radili budalu.
I stalno mi svi govore da ja imama sve što zaželim, sve što mi treba. Pa imam, i neka imam, al zašto se onda ne mogu sa mnom veseliti zbog toga, nego moraju uništit sve to što ja imam, iskoristiti me zbog toga što ja sve imam?
Zašto su ljudi toliko ljubomorni? Zavidni?
Zašto su ljudi postali takva čudovišta?
Svi samo gledaju kako će nekoga pokopati.
Svi samo gledaju kako će iz nekoga izvući nekakvu korist.
Ja sam umorna od svega toga. Ne mogu to više. Prekinut ću sve. Ostat ću sama. I bit ću sretnija, nego da se patim s drugima.
I ovaj blog neću više pisati. Ovo je moj kraj.
Post je objavljen 20.05.2007. u 10:11 sati.