prethodni nastavak
… I held the blade in trembling hands
Prepared to make it but…
… just then the phone rang…
I never had the nerve to make the final cut.
(Pink Floyd, "The Final Cut", 1983.)
Naravno, Nesreća nikad ne dolazi sama, pa je tako ovaj puta došla u društvu sa svoje dvije prijateljice. Ne znam im imena, istina, ali, mogu vam reći da su izgledale puno bolje od nje… valjda ju zato i drže za frendicu, da se istaknu ljepotom, kad već ne ide pameću. Tu na ovom mjestu ću prešutjeti to da su, kao što je to već uobičajeno u paklu i oko njega, sve tri telepati. Sada usput znam i zašto nema telepata među živima, jer, lakše je krepati nego čuti što drugi misli...hm… nije li netko nešto pjevao slično tome? Bezveze… dakle, došla je Nesreća, sa svoje dvije frendice, dakako, i prvo sam zaradio pljusku, a onda mi je zazvonio mobitel. Istini za volju, ne znam zašto ga nosim sa sobom (mogao bih ga nositi sa stanom, zar ne) i kad idem pišati, no, bilo kako bilo – zvonio je. Nisam bio na koncertu, mada sam se osjećao slično kao i umjetnik nakon kritičara koji ga je popišao, samo je ovaj put i umjetnik i kritičar jedna osoba, no, malo mi je bilo neugodno se javljati pred ove tri dame ("od toga dvije zgodne" = još jedna pljuska, of course), ali što je tu je.
Osim toga, što učiniti nego se javiti, pogotovo ako vam na displeju titra broj kojeg svi moramo znati, a nitko ga ne smije memorirati, a za javnost je dovoljno reći da je osnovni element tog broja šestica u nebrojenim varijantama svoje pojavnosti.
Naravno, zvao me Glavni!
- Maurice, Maurice Čavlek pri telefonu, izvolite?
- Odmah dođi k meni!
- Ali, Gazda…
- Pišaš, sereš, jedeš, što god da radiš… prekini… jasno?
- Razumem!
- I… Maurice… ti nisi bio u JA, jel' tako?
- Ne, nisam – rekoh nakon nešto razmišljanja u kojem moradoh iskreno sam sebi priznati da ne da nisam tamo bio, nego niti ne znam što je to JA, ako to uopće i jest kratica.
- E, vidiš… onda mi se ne ponašaj k'o desetar Govnarević…
- A tko je to?
- Ne seri, dođi odmah k meni!
- Na usluzi!
Naravno, kad šef zove, nema presvlačenja, izvlačenja, povlačenja i ostalih čenja već se hita koliko te papci nose. To za sobom povlači i neugodnu posljedicu zagrijavanja, tako da sam pred Njega došao u najkraćem mogućem roku i u najgorem mogućem izdanju – smrdeći što po pišalini, što po znoju…
- Aaaagh! Gdje si se to valjao, smrdiš k'o Jarko Svinjarević…
- To je opet neki iz Govnarevićevog društva?
- Otkud ti znaš Govnarevi… - i prekine sam sebe, dodavši još ponešto crvene boje toj svojoj preovladavajuće crvenoj nijansi – Čuj, Maurice, nisam te zvao da se zajebavamo nego radi važne stvari.
- Hm, da nije bila važna bio bih u mogućnosti se kao prvo – oprati, a kao drugo ne trčati, pa ne bih sada smrdio toliko…
- Dobro… Gle, ti znaš da imam svoje agente tamo gore.
- Znam.
- Fino, i znaš da ti moji agenti imaju svoje demone pomagače.
- Znam.
- E, a ja sad imam jednog agenta i jednog pomagača. Obojicu bez onog drugog.
- Agenta bez pomagača i pomagača bez agenta?
- E, to… ma, bistar si, nema što, dopašćeš se Gabrielu.
- Kome?
- Gabrielu de Mefistu…
- Onom zbog kojeg smo njištali i frktali po cijele dane, tamo prije tristotinjak godina?
- Tome, upravo tome.
- Čekajte, stanite malo… i ja mu trebam biti pomagač?
- Opet si bistar, nema što… da, ti ćeš mu biti pomagač.
- Kako?
- Što kako?
- Kako mu mogu biti pomagač, obučavan sam da radim nerede, izazivam nesreće, da budem demon… ne znam pomagati.
- Hm, možda ti baš tvoja uska specijalnost pomogne, pa mu malo odmogneš…
- Ništa mi nije jasno…
- Ma, nije važno, samo idi gore i javi se u njegov ured u… samo malo… Ki*****voj ulici, broj 4, ne, 6, ne 8… uglavnom… javi se…
- Već ima ured?
- Obnovljen, novo uređen, nedavno je poginuo u saobraćajki pa je i on fino skrpani gospodin… zna za koga radi, s te mu strane neće biti ništa čudno…
- Koliko znam… uredi imaju direktni lift, zar ne?
- Isuse! – i zastane, ogleda se… pričeka – Dobro, ima pametnija posla samo još njega tu trebam… Dakle, Maurice, znao sam da si pravi čovjek… oprosti na uvredi… demon za taj posao… vidiš da sve znaš! Kreni, kreni, kreni…
- Samo da se spakiram i operem.
- Kofer te ionako čeka pred liftom, a za pranje… hmmm… da vidimo… a-ha… kako ono ide… rijetko moram prati demone… ali… "muml muml mambo džambo kuru ruku guno nogu"… ne… to će mi prizvati slona striptizetu, ma što god da se s njim radilo, bolesno je i ne treba mi… a… da! Sjetio sam se… imaš tu i tuš i spremnu čistu odjeću, samo izvoli – i pokaže rukom na vrata iza njegovog stola – i požuriiii… - i nestane.
Ne volim baš da mi ljudi… joj, šefe, oprostite na uvredi… demoni i vragovi na taj način nestaju pred očima, ostavljaju za sobom onaj esodvaovski dojam kojeg je teško izbrisati kad ga jednom namirišete, ali – što je, tu je.
Ušao sam u lift.
- Kuda? – upita me mali đavolčić u ulozi liftboja.
- Gabriel de Mefisto
- Njištalo Hrzić, misliš?
- Hahahaha… e, da…
- Trenutak… - pritiskom na tipku oslobodio se zvuk kočije u bjesomučnoj jurnjavi, hrzanja konja,… đavolčić je malo pocrvenio – Ovaj… to mi, ovako, interno… kad god on uđe u lift, samo potiho frkćemo… proći će nas za koje stoljeće, do dva.
Lift je šibnuo prema gore.
- Dong!
Vrata lifta su se otvorila na prekrasno uređeno predvorje, iskoračio sam, a lift je zbrisao prema dolje, ostavivši opet onaj pomalo sumporni zadaščić za sobom i malo žuto-sivog dima doma mog. Prišao sam vratima.
Banalno je kucati, treba imati nastup. Stoga sam otvorio vrata i rekao:
-Kuc, kuc...
Podeblja masa u dobro skrojenom odijelu, skrivena iza debelog dima cigare i čaše napunjene poprilično kvalitetnim vinom, u mahagonijem obloženom uredu podigla je pomalo iznenađeno glavu, držeći u ruci šalicu s kavom:
- Dobar dan, izvolite…
-Dobar dan, moje je ime Maurice, Maurice Čavlek. – rekoh, pomalo zapanjeno promatrajući kako ta rečenica odlazi u zrak zajedno sa tri oblačka kavene pjene iz šalice gospodina Gabriela de Mefista.
Još i danas pamtim njegov legendarni:
- -Pfffhhhhh... kako?
Post je objavljen 16.05.2007. u 17:49 sati.