Doktor Obični je ljut i vrlo uznemiren tako da trese onim mojim papirima:
- Ja vas više neću moći slati na Komisiju, uskoro će proći šest mjeseci i Komisija vam više ne može odobravati bolovanje!
Gledam ga i pitam se, ako ga klepnem za uho, hoće li doktor Nadležni zaključiti da sam dobro i da više nisam autističan? Što ja do vraga znam o komisijama i zakonskim rokovima!? Govori o toj komisiji tako da mu čujem veliko K u glasu, kao pop o Svetoj Inkviziciji ili boljševički komesar o Centralnom Komitetu.
- Neka vaš Nadležni liječnik dobro razmisli što će dalje s vama jer ću se naći u nemogućoj situaciji!
Meni ga baš dođe žao. Eto, samo što mi ne kaže da sam ga usosio svojom bolešću. A sve je bilo tako lijepo i on je tako lijepo plandovao u svojoj polupraznoj ambulanti. Kad eto ti mene: neuviđavnog pacijenta koji mu samo komplicira život svojom dijagnozom.
- Ako vas i dalje bude htio držati na bolovanju, ja vas moram poslati Invalidskoj! – uzrujano širi ruke, a naočale mu poskakuju koliko se živcira.
- Pa dobro, jebemu, nisam odmah invalid ako sam malo dulje bolestan. – velim ja, a on skoči sa stolca kao da sam mu stvarno šamar stisnuo, toliko sam ga sad već uzrujao.
- Zakon je zakon! Vi ne razumijete!
- Ma steram i tebe i zakon, izliječite me više, debili, dabi debili...
To ipak ne kažem glasno. Bojim se da ga ne klopi herc.
Pa se nađem na cesti s novim uputnicama za Nadležnog. Pogledam uz i niz ulicu, pogledam gore u nebo. Osluškujem si utrobu, pokušavam napipati emocije. U kojem god od tri pravca da odlučim krenuti, ne bojim se. Kako je to dobro!
Jedino, da mi se bar tako prokleto, prokleto ne spava...
Post je objavljen 05.05.2007. u 21:20 sati.