...Moje drugo hapsenje dogodilo se 29.XII 1992.godine.Toga dana su pohapsili sve preostale Bosnjake
u Semizovcu.Koliko ih je bilo tacno,ja ne znam.Odveli su nas u Penzionerski dom u Semizovcu.Tu su doveli i nekoliko Hrvata,koji su se kasnije pobunili sto su zajedno sa balijama,tako da su njih odveli u neki drugi prostor.Poslije dva sata pocela je prozivka svih zatocenika.Hrvate odmah vracaju kucama,a nas Bosnjake zadrzavaju i uzimaju nam kljuceve od stanova,da nam ih,navodno,cuvaju,kako nam niko ne bi mogao provaliti i kako bi,kada se vratimo,bilo sve u redu.Receno nam je da su nas tu doveli radi nase licne sigurnosti,posto ce,govorili su,biti pijanih i svakakvih,da nas,kao,ne bi maltretirali po kucama.
"MISLILA SAM DA CE ME ODVESTI NA STRIJELJANJE"
Bilo je hladno,decembar,a samo jednom su nam nalozili vatru.Sa mnom je tada bio i hodza HASIM i njegova trudna zena sa dvoje djece.Prvo su njega izveli i ispitivali.Kasnije mi je rekao da su ga,pored ostalog,pitali da li on zna nesto o meni i ima li kontakte sa mnom.Onda su mene izveli oko pola noci da me isto za njega ispituju.Pitali su me da li znam tog hodzu i imam li sa njim kakve kontakte.Izvodili su samo nas dvoje,a ostale nisu dirali.
Bilo je dana kada su neke izvodili i vracali kucama.Kada bi ovi otisili kucama zatekli bi razvaljena kucna vrata i praznu kucu.Onda bi se opet vracali.Ostali smo samo ja,hodza i jos pet muskaraca kojima ne znam imena.Hodzinu zenu i djecu su vratili kuci.Zadnji dan su prozvali mene,hodzu i MUJU,ne znam kako se prezivao,ali mislim da je bio Albanac i rekli su da nas vode u logor"SVRAKE".Pitala sam sto me ne puste,sto cu ima ja tamo.Odgovorili su da im bas ja trebam i da necu nikada ziva izaci.Odveli su nas u"Svrake".
Isti dan doveli su jos pet-sest osoba iz Ilijasa,dva muskarca i tri-cetiri zene.
Na trecem spratu nastao je pravi haos.Trebalo je razmjestiti i pripremiti prostor za pridoslice.Zatekli smo tu jos zena.Odakle su bile,ja ne znam.Smjesteni smo bili u privatnoj kuci ciji je vlasnik bio neki Planj.PLANJINA KUCA se nalazila u centru i bila je jedna od najvecih kuca.Zene su bile odvojene od muskaraca.Mene su smjestili sa jos petnaestak zena,sto novih,sto onih od ranije.U sobi su bili vojnicki kreveti,jedan nad drugim.Nije bilo struje,bilo je hladno.Soba je bila sva u plocicama.
Oko pola noci neko je poceo da lupa na vrata i da psuje.Usao je covjek i prozvao me po imenu i prezimenu.MISLILA SAM DA CE ME ODVESTI NA STRIJELJANJE,jer sam cula da imaju obicaj tako da izvedu i nema te vise.Sisla sam sa tim cetnikom.Na izlasku je rekao strazaru da me brise sa spiska zivih.
Bio je to BRANO VLACO,ali ga nisam odmah prepoznala,posto je bio pustio bradu,a jedno vrijeme ga nisam ni vidjala.Uveo me je u kombi,okrenuo se prema meni,opsovao mi sve najgore i pitao do kada ce on mene da hapsi.Pitala sam gdje me vodi i on mi je rekao da ponovo idemo u"Sonju".
Nije me odveo u zatvor"Sonja",vec u jedan stan u blizini"Sonje".Tu je Brano opet poceo da me ispituje gdje mi je sin.Tu,u stanu je bio i jedan muskarac,zatvorenik,Bosnjak.Brane je rekao da ce on biti tu,da ce loziti vatru i donositi mi da jedem,a da cu ja ostati tu do daljnjeg,dok se ne vidi sta ce sa mnom biti.
Brane je legao u dnevni boravak,a meni je naredio da odem u sobu preko puta.Tu,u tom stanu sam bila od strane Brane Vlace jos jednom grubo silovana.Plakala sam i sutjela kada je onaj zatvorenik dolazio,jer nisam znala tacno ko je on i po kojem zadatku je tu.U taj stan su dolazili i drugi srpski vojnici,a medju njima i GOCA u cetnickoj uniformi.Mozete misliti kako mi je bilo kada sam tamo vidjela GORDANU.Nju sam od ranije poznavala,ali tada se ponasala normalno.Kada je dosla agresija Srbije bila je zasticena.
Radila je svo vrijeme u firmi,dok sam ja dobila otkaz.
"NADAM SE DA CE IH STICI BOZIJA PRAVDA"
Oslobodjena sam 14/15.januara 1993.godine.Odvedena sam oko 11 sati sa"MOTIKOM".Tako su zvali jednog policajca.Doveo me je do njihove zadnje barikade u Vogosci i rekao da idem tamo gdje su moje balije.
Nasi su,kada sam krenula,zapucali na mene,ne znajuci ko sam.Jedan je covjek vidio da sam zena,pa posto nisam bila najavljena iz logora,pitao je ko sam.Rekla sam mu odakle dolazim i on me je smjestio u jednu kucu.Potom su se zaculi vrisak i plac.Vidjeli smo kako dolazi jedna zena sa dvije kcerke i sinom,te jedna starija zena i dedo.Njih su pustili iz logora"Svrake".Bili su tu,u kuci,jedno vrijeme zajedno sa mnom.Malo smo se okrijepili i posli smo na Barice,gdje smo nocili,a potom se prebacili na Kobilju glavu
kod nasih.Tu nas je sve popisao"Crveni kriz"i njegovi ljudi su nas odveli u Sarajevo,na Bjelave u Studentski dom.Tu sam od policije saznala da mi je sin ostao ziv,iako tesko ranjen i invalid do kraja zivota.
Prezivjeti sve ovo,a biti zdravstveno neostecen,zaista se ne moze...Bila sam poslije na lijecenju u Saudijskoj Arabiji.
Sada zivim u tudjem stanu sa sinom,teskim invalidom,od njegove invalidnine.Svaki dan cekamo kada ce neko doci na vrata stana i reci da je to njegovo.Sve je i sada jako tesko.
"JA SAM ZIVI SVJEDOK..."
Danas u Sarajevo Srbi dolaze,vracaju se slobodno.Kada bih srela neke od svojih mucitelja,samo bih okrenula glavu od tog zla u liku covjeka.Po prirodi nisam osvetoljubiva.Time ne bih nista postigla.Mislim da oni odavno zive svoje kazne,jer sigurno ne mogu mirno spavati.NADAM SE DA CE IH STICI BOZIJA PRAVDA,da ce i oni u Srbiji dozivjeti neko zlo.To se svima vraca,neminovno.A da bih se ja licno svetila,
to zaista ne mogu.Jer,ako bih ja radila ono sta oni rade,samo pomisao na takvo nesto,spustila bi me na njihov nivo.
I jos nesto,mi logorasi ne smijemo zaboravljati.Trebamo imati prioritet i na birou za posao,kao i u firmama...Trazimo samo ono osnovno za zivot i nista vise.To se ne smije zaboraviti.To sto su Srbi,cetnici uradili,uradili su jer ih je na to pokrenuo Slobodan Milosevic i Karadzic,a i njihova Crkva ih je podrzavala.Mene boli to sto se sada zeli sve zataskati,da nije bilo logora,da nije bilo silovanja nemocnih zena...A ja sam tu!Ja sam zivi svjedok!Ovim iskazom zelim da se zlocin ne zaboravi,da se ne ponovi.
Post je objavljen 02.04.2007. u 13:03 sati.