evo sjetih se i ja post napisat... ka šta i naslov kaže, baš to! pitan se zašto sve u životu ne može bit savršeno?? zašto da bi nešto krenulo na bolje, nešto drugo mora krenut nagore? zašto je to tako? zašto postoje problemi? toliko zašto, niti jedno zato... osječan se tako glupo, tako loše... vanka lipo vrime, tila bi izač, a jednostavno ne mogu, čak i mogu al ne mogu.. haha... koja rečenica, komplicirano... samo želin otič u povlja... iman osječaj ka da tamo punin baterije koje su več na jako niskoj razini, crkaju... triba mi nešto, triba mi promjena... uništavan sebe i druge razmišljajuči, donoseči nekakve logične zaključke koji su čak i moguči al znan da su neistiniti... želin vidit ljude u povljima... iako znan da če mi dopizdit i makina i punta i ratac nakon 2-3 dana al bar to... zašto moraju postojat ljudi koji ništa ne razume? daj ono ljudi, pogledajte oko sebe, okrenite glavu malo u stranu, nemojte imat sužene poglede na svijet... sinoč san čak došla (došle smo) do nekih zaključaka... ipak postoje pravi prijatelji... ipak... eto bar nešto... ne znan šta da van pišen... vata me depra... OČU PRAZNIKE VIŠE!!! grrrr...
evo jedna sad pjesmica, došla je izravno iz moje glave, šta ču, bili su tmurni dani pa me uvatila inspiracija...
Kako je teško gledati te u oči
kad znam da bez tebe neću moći.
Pod kožu si mi se uvuka,
zbog toga bi te najradije istukla.
Uništavaš me polagano,
sve što mi kažeš je slagano.
Zar je oprosti tako teško reći?
Da, lakše je pobjeći.
Ti ništa ne razumiš,
ipak u mom se srcu budiš.
Poljubi usne moje da ja osjetim tvoje.
Poduzmi nešto ubrzano jer bit će za nas prekasno!
sad vas lipo napuštan... ovaj moj post izazvat će brojna pitanja kod nekih ljudi dobro (ili mozda ipak lose) upucenih u moj zivot... pusa svima...
Post je objavljen 01.04.2007. u 17:43 sati.