Hm, jučer sam opet bila u... hm, kak da se izrazim, neznam, opet onaj fucking čudan feeling.Nisam uopče spavala, pričala sam sa cecom o tome da ja samo tražim razloge za svađu, ne namjerno, moja podsvjest. I, neznam, mislim da ću joj predložit, a možda i neću, da se malo odmorimo jedna od druge. Ali neznam... znam da bi obje trpile, ali opet... da nije bilo nje nebi bilo mog rezanja, svih( dobro večine) mojih plakanja i depresija. ali opet mi je bad o napravit, jer znam tj. pretpostavljam kak bu to završilo... možda nebu, ali nesmijem tolko riskirat... opet crne misli... jjjjoooooooojjjjj... neznam... opet sam u krivu... ili u pravu... neznam... i to stvarno... neznam... nema e riječi koja bi mogla izrazit kak se ja sad osječam... niti približno... nešto tipa sretno-depresivno-na rubu smrti?... uglavnom... ma neznam... imam sve kaj trebam i želim... ali mi po ko zna koji put nije dovoljno... tražim dokaze i razloge... bzvz... dokazi mi netrebaju, ali ih svejedno tražim... razloge nebih trebala tražit, ali ih tražim... zašto?... neznam ni ja sama... voljela bih otić iz grada sama na tjedan dana... da si razbistrim um i misli i podsvijest i svijest... da ponovo nađem sebe... a ne ovo kaj je ostalo od mene... ovo su samo ostaci nekoć normalnog čovjeka... a ni ti se ostaci neznaju spojiti... lete na sve strane i rade gluposti... guše me... navaljuju... nagovaraju... a ja ih ko zadnja glupača slušam... a time i griješim u svemu... ali kako kažu, griješiti je ljudski... ja bih nadodala da je griješiti ljudski, dok to ne postigne katastrofalne razmjere... ali tad je prekasno... neznam dali je za mene prekasno... opet neznam... ma, jebiga... mrzim život... mrzim sebe...
Post je objavljen 26.03.2007. u 15:48 sati.