Postoji jedan profesor na jednome fakultetu,
a zove se xxx xxxxx
Znamenit je taj profesor, i muče njega znatne brige. Najteže je njemu raditi drugima pakosti. A šta ćeš kad se mora, misli on. Jednostavno moram, nemogu disati, bojim se da će me Sotona kazniti ako ne radim drugima zlo. Zato moram biti vrijedan, kaže xxxx.
A kako raditi drugima zlo ako se oni opiru. Pa ne možeš. Zato moram biti vrijedan, i nadasve uporan, i ustrajan u traženju načina da radim svoj posao. Treba naći načina i trenutak, kada se neki čovjek ne opire, jednostavno kada na primjer zaboravi šta sam mu sve napravio. Onako, kad mu napravim što trebam, jadan čovjek, povuče se, zarastu mu rane, i ono u pretjerivanju s ljubavi, čovjek zaboravi što sam mu napravio.
E, to je taj ciklus. Moram ga ranit maksimalno u tom trenutku jer brzo će se čovjek povući iz moje blizine. E, tu ja vještinu uporno razvijam.
Metode ranjavanja priče su za sebe. Recimo, na poslu, na kojem sam rijetko prisutan, da se naći par ranjivih ljudi. To su najčešće mlade osobe, pune poleta, dakle nemaju čvrsto tlo pod nogama. Jednostavno, ja se njima prokažem kao netko ko će im ostvariti snove, dati im snage za još leta, i kad povjeruju u to, e to ja peek of the moment, the top famozni. Tu ako ne udariš svom žestinom onda ništa od rušenja mlade nade. Možda i nije sve tako kako ja govoriim, ali opreza nikad dosta. Poznato je da se najbolje uspijava kad daš sve od sebe. Svoj uspjeh baš i pripisujem tim dvjema krajnostima: Mojim spremnošću da maksimalno upropastim osobu i nailazak prave osobe (što veća nada srušena u što veći ponor).
Što da vam kažem o sebi.
Nemogu više, poslovna tajna. Šuti i muti.
p.s. 21.3.
profesore,
evo vidim da čitate, pošto ste se malo popravili,
stavio sam vaše ime po ikseve,
ha ha
šumi
Post je objavljen 15.03.2007. u 10:09 sati.