Marketing
Help me pass the time...
Puše vjetar, puše i buči.
Kiša samo što ne padne.
Lišće šušti, šušti,
Tama vlada....
Muk. Tišina. Samo šuštanje i zavijanje vukova.
Oblaci brane pogled na zvijezde.
Oblaci tmurni i sivi.
Nema nikoga...
Padam. Ostajem bez zraka.
Neko me je primio,
suzama mi umaljane oči, nevidim tko je.
Nije dugo bio tu. Otišao je...
Ja sam konačno pala.
Bolje mi je. Više nema one teške boli.
Netko u daljini i dalje mi pruža ruke,
ali predaleko je, a ja nema snage doć nega...
Tamo dalje neko umrvljetno tjelo muškarca.
Neznam zašto, ali neželim doć do tamo,
jer bi mi bilo samo gore.
Gdje sam???
Koda da se neki prozirni zid u krug oko mene uzdigao
i nemogu nigdje...
meni se samo spava,
ostajem bez zraka...
Počela je i kiša...pljušti
Grmi. Sijeva. Led pada. Tuča.
Hladnoća. Lišće. Šuštaj. Muk. Toponj.
Konačno sam zaspala....
Crvkut ptica probudio me je,
kao da ničeg nije bilo...
Sve čega je bilo više nema.
Ustajem...
U sebi mislim to je samo ružan sam...
Idem dalje,
ali ožiljci su tu
ostaju...
Takve rane ne zacjeljuju...
Moji otkucaji sad idu s vjetrom.
Al` kad` si sam....
Lako je vikati da sam možeš sve.
No lakše je kad teret osjećaja s nekim podjeliti možeš...
Post je objavljen 11.03.2007. u 14:58 sati.