Sanjala sam da sam trudna. Zapravo, da idem rađati.
Pa sam rekla /brat/-u da me vozi u bolnicu.
Naravno da bratu. Naravno da ni u snu frajera nemam.
Pa sam bila ljuta jer me nije doživljavao kao hitnu i bitnu.
Naravno da je bio flegmatičan jer ni u snu ne mogu biti trudna. I tamo je to nekakva projekcija.
Jer ni u snu nije vjerojatno da sam našla nekoga podobnoga za napraviti dijete, a kamoli nekoga podobnoga za oca.
To su 2 različita pojma. Onaj koji bi ga radio, trebao bi biti: zdrav, inteligentan, visok i zgodan.
Onaj koji bi se brinuo o njemu, trebao bi biti odgovoran i financijski sposoban.
Kad sam došla do bolnice, skužila sam da zapravo nemam trbuh.
Zavezali su mi neku gumu oko nepostojećeg trbuha, na nju objesili neke plastike, stavili vrećicu za zamrzavanje na guzicu (u snu mi guzica stane u takvu vrećicu), na glavu (kao u američkim serijama) stavili kapicu i onda sam se probudila.
Enivej, jedino zašto ja ne bih htjela rađati je jer se bojim poroda - bol, ovo, ono...
Nakon ovih guma, plastika i pvc-a, nije da mi je lakše.
(Prije toga sam se sanjala u jamesbondovskoj ulozi: sa vrha nebodera sam se spuštala kroz otvor za lift. Samu sebe sam iznenadila koliko sam jaka.)
Post je objavljen 02.03.2007. u 10:05 sati.