sve je sivo...
držim plahoga vrapca,
slomljenog krila,
u glinenim rukama svojima,
popucanim, osuđenim rukama,
hranim ga mrvicama sušenog jada,
on ih mirno prima bez pogovora,
kvoca gadost ispod noktiju mojeg uma,
dopušteno, njegove prazne okice,
bacaju kratki pogled na moje,
vidim sebe u vrapcu,
izgubljen, slomljen,
ostavljen na milost i nemilost,
egocentričnih junaka,
ostavih ga na hladnom betonu,
tog praznog vrapca,
za njim jednu suzu sreće pustih,
jer znam da umire slobodan,
bez slomljenih vizija,
utopija nabodenih na kolac,
razapetih misli...
uskoro će vrabac mali sivi,
postat stvarnost moja...
sve je crno...
Post je objavljen 02.02.2007. u 03:34 sati.