Sakriven u sjeni svoje ruznoce on je plakao sam... vristao u tami, vristao u ocaju, vristao, na sebe...prsti su mu bili grubi i slomljeni od njegovog pokvarenog klavira,njegove unutarnje tisine, na kojem je skladao ostre suze svoje, na kojem je stvarao laznu harmoniju svog zivota... njegova iluzija srece mu se raspala pred ocima i molio je za oprost...sve oko njega se kretalo sve brze, brze-brze-brze i brze, propadao je sve dublje, dublje i dublje...izgubio je snagu koju nikad nije imao, izgubio je sve, izgubio je nista. no ostalo je nesto, ostao je samo njegov lagani pjev u hladnom vjetru, o zlatnom liscu...
Post je objavljen 19.03.2007. u 12:18 sati.