sluskam muzikicu. volim to. ponekad volim misliti da bolje razumijem nego drugi. mozda previse analiziram, ali svodje mi se cuti svaki zvuk. kasljanje u pozadini, sitne nepravilnosti koje odaju zivot iza neke blesave snimke. Cash tesko dise na zadnjem albumu, glas mu je na nekim pjesmama slab. zvuci i dalje zastrasujuce. volim klavire iz džez sekcija ludih norvezana. kao i elektroniku s kojom obasipaju sve oko sebe. ko neki cudan zacin. svidja mi se kaj me ne lazu. igraju uz elektroniku i nastavljaju se na to. nebitno.
slikali su me za novine. a i blizi mi se opet klapanje s klapom. ovajput bez klape. jer smo sinhroni na digitaliji.
taratatira narode.
Post je objavljen 22.01.2007. u 11:19 sati.