Kao prvo, znate već što ću vam reći. Ispriku naravno :).
Strašno mi je neugodno što sam toliko zapostavila ovaj blog i što imam hrpu mejlova koje moram napisati, jer ispadam uzasno bezobrazna što se ne javljam već duuugo vremena.
Što da vam kažem?
Nadam se da me neki od vas ipak nisu zaboravili, jer ja vas sigurno nisam. No znate kako to ide – ponekad se neke stvari jednostavno moraju zapostaviti da bi druge mogle krenuti.
Polako me počinju živcirati ovi zimski dani, nisam ja baš tip za hladnjikava jutra i maglovite večeri. Jedva čekam ono proljetno sunčeko da uskočim u majicu kratkih rukava i izležavam se na travi dok mi lahor mreška kosu...
Ajoj, ne želim početi.
***
Nije prošlo mnogo dana, zapravo bilo je to sad neko jutro.
Vozim se busom, još sanjiva i poluotvorenih očiju. Vani je hladno, maglovito, baš kao stvoreno da dan provedeš u krevetu sa šalicom čaja u ruci.
Drndajući se tako, još zaglavljena u nekim svojim mislima, bus se odjednom zaustavi.
Grejt, još jedna stanica, ljudi izlaze, hladni zrak ulazi.
Bundam se u svoj kaput kad onako totalno bezveze pogledam kroz prozor i gledam nekog čovjeka kako kreće prema nekoj ulici. Odjednom, kao munjom oparen, naglo se okrene, doslovce potrči prema drvetu na kojem je visjela osmrtnica i počne je čitati žarko razrogačenim očima, nestrpljiv da sazna tko je «okinuo» ovaj put.
Zzzip. Vrata se zatvaraju i bus kreće. Već su svi otišli nekim svojim putem, samo onaj čovjek još uvijek s velikim nestrpljenjem čita osmrtnicu.
Gubi mi se iz vidokruga, dolaze neki novi prizori, nova lica, no ja još uvijek pred sobom imam tu sliku ogoljelog drveta s osmrtnicom i prolaznika koji je željno iščitava.
Ne znam zašto, ali odmah istog trenutka pojavio mi se prizor današnjih prilika i stvari koje su ušle u naš svakidašnji život, kao nešto posve uobičajeno.
Okruženi neprestanim nasiljem, neimaštinom, ratovima i sukobima, osmrtnice su samo blaži oblik ravnodušnosti na koju su se ljudi tako navikli.
To je postalo tako svakodnevno, rekla bih poput ispijanja jutarnje kave.
Umjesto da pogledaju kroz prozor, razgrnu zastore i nasmiješe se novim izazovima koje ih čekaju danas, ljudi sjedaju za stol, piju kavu i iščitavaju crnu kroniku.
Tko je koga ubio? Tko je koga silovao? Kako je završio krvavi obračun u toj i toj obitelji?
Neki bombaš samoubojica raznio je pola ulice tamo na Bliskom istoku.
Ma, kaj me briga, ko da je to nekaj novog.
Idemo dalje. Muž ranio trudnu ženu, uz opasku da je to već x-ti put nasilja u obitelji.
Shit happens, kaj ćeš. Ni prvi ni zadnji slučaj.
Narkobosevi se obračunali sa sitnim preprodavačima zbog love.
Ma nek se tamane te gamadi, čim ih se više međusobno poubija, to bu bilo manje problema!
Ljubavnica tog i tog gradonačelnika tog i tog grada razotkriva tajnu ljubavnu vezu. Da, neka cijela Hrvatska bude upućena u skrivene strasti ljubavnih golupčića kojima je očito loš dan, malo su se pokeckali pa reko, nek i to ide u novine. Ma kaj u novine, zašto ne bi na televiziju!
Hm, ma vidjelo se i gadnijih priča. Ovo nije dovoljno sočno.
Kao šećer na kraju, ili možda tek na početku novog dana, može se dogoditi da slučajno naletite i na neko drvo. Ne da bi možda bacili pogled na njega samog i još jednom se utvrdili u začuđujuće sposobnosti svega oko nas, već da bi vam pogled skrenuo na pribijenu osmrtnicu u koru drveta.
Joj, pa taj je čova živil u mojoj ulici. A šteta, bil mi je sused, makar se nismo baš poznavali. Ma dobro, ionak je bil star, valjda je bilo već i vreme, ne?
I eto ljudi moji dragi tako vam to ide. Okruženi samim mračnim vijestima, kao da se više ništa pozitivnog ne događa na ovoj planeti, mi se još čudimo sveopćem ludilu i kaosu koji se zbiva svuda oko nas, pa i u nama samima.
Umjesto da susjeda upoznamo dok je živio tik pokraj naše kuće, mi ga upoznajemo na njegovom sprovodu, možda po prvi puta na nadgrobnom spomeniku iščitavajući njegovo ime.
Hvalimo se kako smo napredna civilizacija, koja svakim danom postaje sve razvijenija, no neke stvari kao da ne možemo uhvatiti u korak s vremenom, ne čini vam se?
No to je današnji svijet, ne?
Izgubljeni u sivilu današnje svakodnevice tražimo izlaz iz svih tih problema i gadosti koje nas okružuju, možda još više potkopavamo sami sebe uvijek iznova tražeći neke nove gadosti kojima bi se mogli «informirati» i biti u tijeku događaja!
Ma pusti novine stari moj, ugasi televiziju i radije pogledaj neku dobru predstavu u kazalištu. Umjesto da vikend provedeš pred televizorom, izađi van i razgledaj malo tu prirodu oko sebe. Znaš da već ionako dugo vremena moraš saznati kako se zove onaj čudnovati žuti cvijet pokraj tvoje zgrade. ( možda drugi znaju da je to maslačak, ali daj se i ti potrudi da budeš u toku i s takvim informacijama, koje bi ti čak i mogle koristiti u životu). Pročitaj neku dobru knjigu ili popričaj s frendovima.
Čovječe, koliko posla imaš, a ti još uvijek držiš taj prokleti Večernjak u ruci!
Ajde diži se i na posao!
Post je objavljen 13.12.2006. u 16:13 sati.