Mislila sam da nikada,
pa ni onda kada silno želim,
neću pustiti tebe
da sagradiš dvorac u meni.
Mislila sam i bojala se,
da ona kada pokucaš
ja neću htjeti čuti
otkucaje tvoga srca.
Jer i onda kada ruke
tebe dozivale su očajno,
ni onda nisam bila spremna
da ti zbilja pružim ruku.
Ni onda te nisam pustila
da zaplešeš onaj veseli ples,
onda sam znala da se poziv nikad ne odbija
a ja sam samo okretala glavu.
O Bože, zato sam se bojala,
da više nikad nećeš htjeti
prošetati samnom po gradu,
da više nećeš htjeti,
brisati suze s moga lica.
Jer da je meni netko
baš kao što sam ja tebi,
spustio slušalicu na tvoj "Halo",
ja nikada nebi nazvala opet.
O hvala ti što ne prestaješ
zvati, kucati na vrata,
zvoniti i vikati...
Sada znam...
Bog zvoni milijun puta!
Bog zvoni i kada kucanje ne radi!
21.02.2006.g.
23:09
Post je objavljen 03.12.2006. u 20:50 sati.