Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/stanisaj

Marketing

Eva Ras


Život čine male stvari


Knjiga „Rođeni mrtvi“ je najnovije, upravo objavljeno delo Eve Ras („Narodna knjiga“). U ovoj zbirci žanrovski različitih priča autorka se na sebi svojstven, pikantan način najviše pozabavila takozvanom svakodnevicom, „malim“ ljudskim razgovorima, zbivanjima, gestovima, odnosno, kako sama kaže, stvarima koje bujaju od života i zapravo ga čine.

Moto ove knjige je jedan stari, japanski epitaf koji glasi: „Prosvetli Prosvećeni, ako si Nam Dane Odbrojao/ Pre No što si Nas Stvorio/ ako si Unapred Odredio naš vek/ znači Li To da smo/ Rođeni - Mrtvi?“.

Govoreći za „Blic“ o svom opredeljenju za dati moto i naslov knjige, Eva Ras kaže:
„Fascinirao me kada sam ga pročitala. U njemu se, zapravo, vidi i ta razlika između Istoka i Zapada. Zapad koji stalno optužuje sudbinu ili koga god, za težak život, za neostvarene planove, za nesrećne ljubavi, a čovek Istoka se tek pita da li smo uopšte rođeni. Ništa ne zamera ni Bogu ni nikome nego razmišlja o (ograničenom) životu i grli ga takvog kakav je dat. Rođeni mrtvi znači i da čekamo rođenje u smislu časa prosvetljenja. Ali, taj put do prosvetljenja i to čekanje na odgovor je naš život; i sadržaj unutar korica moje knjige.“

Junaci su obični ljudi, običnih života...
- Ali, u tim običnim životima nalaze se i osobe poput, recimo, princeze Dajane (dok je bila živa), ili drugih „poznatih“, „velikih“, „važnih“... Oni se u ovoj knjizi i ne samo u njoj, pojavljuju taman toliko da dokažu kako nema malih i velikih ljudi; ima samo živih. Svaki je čovek heroj. Zavređuje pažnju svako ko uveče može da opere zube i legne na počinak. Nema tragedija i srećnih obrta, kako to lepo primećuje Istok, sve je samo ovaj trenutak. A ova knjiga pokušava da taj trenutak uzdigne u himnu života.

Na jednom mestu u knjizi pišete o tome kako čovek - da bi bio srećan - treba da bude prosečan, a ako je više od toga, onda bi trebalo da nastoji da se prosečnim predstavi?
- Pa, gledano iz određene perspektive, tako je. Ljudi koji sebi postavljaju visoke ciljeve, koji mnogo rade, koji nisu osrednji - oni znaju da iza svakog uspeha stoji hiljadu muka i neuspeha. Osrednjost je, u stvari, najveća blagodet, najkomfornija je. I narod kaže: „Ne talasaj“. Najjednostavnije je. Civilizacija u kojoj živimo nametnula je da mi svi treba da budemo njen robovi, a da bismo bili dobri robovi, treba da smo osrednji. Osrednjost je najudobnija.

U priči „Oni koji dolaze“ bavite se mladim ljudima i njihovim idealima. Ima li prostora za ideale?

- Lično, stalno sebi zadajem neke zadatke i poneki ideal. Čini mi se da u ovom moru gde je teško naći svoje mesto, lakše ga je naći kad čovek ima ideale. Teže je uprljati čoveka koji ima ideale. Otkad je ova tranzicija, sve ovo u čemu živimo, te političke partije koje nas ugušiše, ako sebi zacrtate da su vaši ideali takvi i takvi, onda vam se ne može tek tako dogoditi da vas zavedu, a da vas sutra bace.

Šta je aktuelno kada je reč o glumi?
- Pa, iskreno, sama sam se začudila da sam kao glumica tako živnula. Radim tri stvari: snimam film „Hitna pomoć“, prvi igrani film Gorana Radovanovća, snimam „Plavu stranu meseca“, kriminalističku seriju koju u ovoj fazi režira Miroslav Lekić, kasnije će je režirati Darko Bajić i drugi. Tu igram jednu babu koja je doživela infarkt i zanemela, a svedok je velikog zločina. Sa Žarkom Jokanovićem radim „Džet-set“, takođe seriju (upravo radimo pilot-emisiju). Igram ženu za koju niko živ ne bi pretpostavio da trguje oružjem. Fantastična uloga. Pošto trguje puškama „kalašnjikov“ i raznim drugim oružjem, ona se uveče pred spavanje moli: „Daće Bog ponovo rata, pa ću ja da stanem na noge.“

Tatjana Nježić

Ulica Radomira Stevića Rasa
Jedna ulica u Beogradu pre neki dan dobila je ime vašeg pokojnog supruga Radomira Stevića Rasa...

- Vrlo sam dirnuta. Ima 25 godina od kada je umro. Satisfakcija nakon četvrt veka. Bio je jedini slikar koji je, u likovnom smislu, stvorio novo ćirilično pismo, azbuku. Čitave generacije odrasle su na udžbenicima koje je on ilustrovao. Imao je privatno pozorište u vreme Aleksandra Rankovića. Uvek je govorio da sve što radi, radi za kulturni napredak svog naroda, a za sebe nikad nije rekao da je Jugosloven, već uvek da je pravoslavni. Prkosio je komunistima, ali ga nisu pregazili. Umeo je i bio je.


Post je objavljen 02.12.2006. u 22:51 sati.