triban li uopće reć da je petak naveče i da san ponovno doma. sama. oprala san kosu i bauljam po bespućima interneta. e, i nalakirala san nokte. da... ne bude li neko grozno vrime u vidu jake bure sutra, iden ujutro malo po gradu (čitaj: dućanima) i na kavu i tako. lijepo zvuči, zar ne? ali, to je nešto šta radin ne samo svake subote, nego i češće. sva ta ispijanja kava, čakule s prijama, kolegicama, poznanicama... sve je to već viđeno. ne nalazim više u tome neki smisao, nije mi to više baš ni neki gušt. u biti, alternativa je ostat doma, a šta onda? čistit? peglat? kuvat?
povremeno oden u kino, teatar, sidnen u neki drugi kafić ili popijen kavu s nekom osobom koju rjeđe viđam i to je sva promjena koju doživim.
mislim se šta da napravin da ubacim nešto novo. razmišljala san da se oden penjat na Mosor ili nešto tako, ali ne mogu trenutno iz zdravstvenih razloga. šta drugo?
dane provodim ili na poslu ili se izležavan doma ili negdi po vanka... ma uvik isto, baš isto.
tako jebeno prokleto i previše želim i treban nekoga. želin da mi je napeto negdi ić, nekog vidit, nešto nekome važno ispričat. želin se nać s prijon i pričat sve one lipe stvari koje 2 prije mogu jedna drugoj s gušton reć. znate ono kad jedva čekate da sidnete na tu kavu a ona jedva čeka da počnete s pričon... bože mili od kad to nisan doživila. a iman 36 jebenih godina na ovin mojin leđiman. nemojte me tješit ni uvjeravat u suprotno. svjesna san da je sve manje i manje vjerojatno da ću nekog upoznat. a tako je prokleto teško bit sam iz dana u dan, iz godine u godinu.
Post je objavljen 03.11.2006. u 21:31 sati.